Manastir Sretenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri – da budete bliže bogu i molitvi

„Gde kruna bude pala, tu neka nikne svetinja" kaže legenda. Po predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna koja je najpre pala na jedan klis, a onda se otkotrljala na drugi i zaustavila u dolini poznatoj kao Koronski do. I baš na tom mestu, narod je podigao manastir.

„Manastir Sretenje koji se nalazi iza nas je u svakom slučaju podignut na najlepšem mestu u klisuri, ali ne znamo kada je tačno podignut. Prvi pomen je i 1528. godine, to je Osmanski popis. Ako je to Osmanski popis iz 16. veka, onda sa velikom sigurnošću možemo reći da je taj manastir iz srednjeg veka. Zašto? zato što Turci nisu dozvoljavali da se manastiri podižu iznova iz temelja, ali jesu dozvoljavali da se obnove stariji manastiri“, navodi Miloš Timotijević, kustos Narodnog muzeja u Čačku.

Manastir je u prošlosti nekoliko puta bio rušen i spaljivan. Najpre su ga uništile Osmanlije, 1941. bombardovali Nemci, kada je spaljena biblioteka i arhiva, a 1944. saveznici kada nestaje skoro sve što je preostalo.

U 19. veku manastir je bio obnovljen zahvaljujući monahu, a kasnije i vladici, Nikiforu Maksimoviću. Sačuvan je zidani ikonostas što je, kažu, retkost. Od 1947. godine Sretenje postaje ženski manastir. U njemu danas živi 16 monahinja. Igumanija Nina ovde je došla osamdesetih, kada je imala samo 15 godina. Ovde je praktično ceo život. Kaže da se dosta toga promenilo.

„Danas je manastir mnogo više posećen nego što je nekada bio, odnosno sedamdesetih i osamdesetih godina. Posećeniji je više na liturgijama. Svake nedelje imamo po stotinu ljudi. To je nama najbitnije da se narod vraća veri i bogu, jer mi smo ovde na planini“, kaže igumanija Nina.

„Sigurno možemo reći da je Nikolje starije, da je Sveta Trojica veličanstvenija, da Blagoveštenje je potpunije i najmanje rušeno, međutim Sretenje se nalazi na najlepšem mestu. Znači prirodni ambijent je uslovio jedan svečani mir koji postoji u ovom manastiru. Ako pogledate litice Kablara koji se nalazi iza nas, zatim ovde nema nikakvog saobraćaja. Mi smo zapravo u slapovima zelenila, i leti je ovde zaista divno. Zimi je surovo. Pada duboki sneg i manastir je izolovan, ali to je njegova prednost. I ljudi su zapravo i pravili manastire na izolovanim mestima da bi bili bliže bogu“, dodaje Timotijević.

A kada ste bliže bogu i molitvi, bliži ste sebi, savetuju u manastiru. To i jeste najveći, ali i najvažniji izazov. Igumanija Nina kaže da je njima ovde uvek isto – koje god da je godišnje doba. Rade, čitaju, odmaraju se, a često im poneko svrati. Najbitnije je, dodaje, da žive u miru, svakog dočekaju i pomognu kad mogu.