Hidra – otmena dama Saronskog arhipelaga koja odbija da izmisli točak 

Ako ste siti masovnog turizma, automobilske gužve, bezličnih hotelskih kompleksa koji svi liče jedan na drugi, dugih organizovanih plaža sa suncobranima i ležaljkama gde trešti muzika, a vi gazite preko tuđih peškira da biste ušli u more – zreli ste za Hidru.

Iako je ime dobila po mitološkoj zmijolikoj nemani sa devet glava, Hidra je sva pitoma, zaustavljena u vremenu i ušuškana u strme uske ulice i redove sivih i belih kamenih kuća, razasutih po brdima iznad luke. 

Njena arhitektura pleni otmenošću italijanskih neimara 19. veka, koji su projektovali većinu vila lokalnih boraca za slobodu i grčku nezavisnost od Turske, kojih je na Hidri bio poveliki broj.

Ostrvo spada u Saronski arhipelag, iako tehnički nije u Saronskom zalivu, nego severoistočno od Peloponeza. Do njega se brzo može doći iz Pireja hidrogliserom. Vožnja traje devedesetak minuta. Ja sam išla sa severozapada Peloponeza, živopisnim istorijskim putem preko Korinta, drevne Mikene i Epidaurusa, do Porto Hidre, odakle me je dovezao brodić. 

Ne čudi što su mnogi umetnici, pisci, muzičari, slikari, ovde pronašli svoje utočište. Jedan od njih bio je i poznati kanadski pesnik, kantautor i pisac Leonard Koen.

Eh, da mi se sada, kada je kvadratni metar na Hidri u proseku od četiri do deset hiljada evra, vratiti u te šezdesete godine kada je Koen za 1500 dolara, koje je nasledio od bake, kupio staru kamenu kuću, koja mu je postala drugi dom i mesto gde je pronalazio inspiraciju za svoje stihove, a posle i note. 

Ovde je sreo i veliku ljubav svog života, prelepu Norvežanku Marijane Ilen, sa kojom je punu deceniju živeo u slobodnoj ljubavi, pišući pesme i odgajajući njenog malog sina iz braka sa piscem Akselom Jansenom. Kao da mogu da ih vidim kako sede u lokalnoj taverni ispijajući domaće vino, ili u staroj kući prave ćufte, stavljajući u njih i malo marihuane, koju gaje u bašti. 

Njoj je posvetio svoj veliki hit, pesmu So long Marianne, ali i dirljivo oproštajno pismo pročitano na njenoj sahrani, u julu 2016. godine.

Umro je tri meseca kasnije. 

O njihovoj romantičnoj i strastvenoj ljubavnoj priči uskoro će se snimiti i televizijska serija.

Na Hidru su rado dolazili i Henri Miler, Marija Kalas, Sofija Loren, koja je tu još pedesetih godina prošlog veka snimala film Dečak na delfinu.

Taj film, kao i Fedra iz 1960-ih sa Melinom Merkuri, Ralfom Valoneom i Entonijem Perkinsom, bili su razlog što je ostrvo brzo steklo popularnost i kosmopolitski karakter i postalo odredište svetskog džet seta. 

Ovde automobila nema, što i nije baš toliko retko na malim ostrvima diljem Mediterana. Ali ono po čemu je Hidra specifična jeste što na njoj nema ni motocikala, skutera, električnih golf vozila, pa čak ni bicikala! Jedino prevozno sredstvo su vam vaše noge ili eventualno magarčići i konji, koji po potrebi prevoze ili prenose prtljag turistima do malih pansiona i porodičnih hotela. 

Ovde kao da jednostavno odbijaju da izmisle točak! 

U jedinom većem naseljenom mestu na ostrvu, koje se poput amfiteatra uzdiže iznad luke, živi oko tri hiljade ljudi. Do organizovanijih ili usamljenih plaža ide se peške, dokle možete da dobacite, ili brodićima koji svakodnevno prevoze turiste. U ovo junsko vreme nije ih bilo previše, uglavnom sam primetila Italijane, Amerikance i Francuze.

Nije, nažalost, bilo vremena da odem na neku od udaljenijih, mada ne brojnih plaža, o kojima sam čula pohvale, iako, ruku na srce, plaže nisu glavni adut Hidre. 

Zadovoljila sam se zaranjanjem u modro plavetnilo sa popločanih litica, neposredno uz luku, i nešto dalje, uživanjem na maloj plaži Kaminija sa crvenim šljunkom koji me je malo podsetio na čuvenu Kokini paraliju na Santoriniju.

U kontrastu sa mirom i idilom netaknutog ambijenta grčkog gradića iz 19. veka jedino su bile megalomanske luksuzne superjahte multimilionera, načičkane u luci i uvalama u okolini, koje je ova saronska lepotica privukla poput magneta.

Iako je površina ostrva samo šezdesetak kvadratnih kilometara, na njemu ima čak trista crkava i šest manastira, koji svedoče o pobožnosti lokalnog stanovništva. 

Kada malo zađete uzbrdo u hladovinu ulica, nabasaćete na najstariju i najlepšu apoteku u Grčkoj, koju je Evangelos Rafaljà, unuk poznatog revolucionara Dimitriosa, osnovao još 1890. godine i koja neprekidno radi više od 130 godina. 

Na Hidru se najčešće dolazi na vikend izlete iz Atine, na dan-dva, ili kao „island hopping”, u kombinaciji sa Specesom, Porosom i drugim saronskim ostrvima.

Ko produži boravak, taj često i ostane, ili joj se uvek ponovo vraća. 

Gledam impresivnu tamnu jahtu „Peftasteri” (Zvezda padalica), kako se ugnezdila usred luke, potiskujući svojom širokom krmom okolne turističke brodove levo i desno. 

Nasuprot nje, grupa živopisnih ribarskih plavo-belih barki, ponosno se ljuljaška na talasima, kao da joj prkosi. Na jednoj od njih natpis: „Komati tis psihis mu – Idra mu”, Parče duše moje – moja Hidra.

A Hidra to i jeste – ostrvo s dušom.