Panika zbog rakije i hidžaba na aerodromu u Džakarti

Moj put u Indoneziju planiran je dugo. Partneri iz Asvinija travela su me pitali šta bih sve volela da vidim, na šta sam im odgovorila podugačkom listom za čije čekiranje ni mesec dana ne bi bilo dovoljno, a kamo li desetak koliko je trebalo da traje moj boravak.

Verovatno videvši da imaju posla sa alavom putnicom, ponudili su mi nešto što nisam mogla da odbijem – moje je samo da dođem, a njihovo da me oduševe. Tako je i bilo. Konačna ruta predstavljala je kompilaciju „mesta koja morate posetiti”, „mesta koje ne morate posetiti ali se nećete pokajati ako ih posetite” i „mesta koja ne biste ni sanjali da ćete posetiti”.

Za sve se pobrinula Anis, njihov mag za lokalne ture. Ona je bila zadužena za moj boravak i za doček na aerodromu.

Alkohol, hrkanje i birokratija

Sa Anis sam razmenila fini broj poruka, zbivala šale i vukla je za rukav za svakojake gluposti pre polaska. Znala sam da će sve vreme biti sa mnom, što je sa sobom nosilo mnogo prednosti i dve mane.

Prva je to što neću moći da pijem alkohol jer je Anis muslimanka. Nije da sam planirala da se opijam, ali prijala bi mi ponekad čaša vina uz njihove ljutkaste nudle. Pretpostavila sam da ću sa Anis ići na mesta na kojima se alkohol i ne služi. A i da se služi, nema smisla da ločem pred njom.

Druga je bila to što ću sa Anis deliti sobu, a jedna od nas dve hrče.

Međutim, ono što mi je zaista stvaralo nelagodnost oko tog puta nije imalo veze ni sa alkoholom, ni sa hrkanjem, već sa mojim poslom, koji nekad ume dobro da ti zakomplikuje putovanje. Zbog toga je samo pakovanje, ukrcavanje, ali i iskrcavanje iz aviona za mene bilo veoma stresno.

Noćima sam se preslišavala šta sve treba da ponesem, kako da se spakujem, smem li ovo da stavim u kofer, smem li ono da stavim u kofer, šta ako budem imala probleme na aerodromu...

A problema je, realno, moglo da bude. Proceduralnih, ali i jestivih.

U koferu domaći keksići i čokolade, poklon za domaćine. Bio je tu i mikrofon. I kabl od 10 metara.

A tek da sam ponela ajvar. I rakiju. (Nisam, verujete mi valjda.)

Ništa od toga se, prema pravilima, ne sme naći u koferu ili sme u ograničenim količinama.

Srpsko ime sa razglasa, signal za deportaciju 

I taman kada sam opalila sebi dva nevidljiva šamara, shvatih da sam ispred trake za prtljag na aerodromu u Džakarti jedina ja ostala da čekam od svih putnika čije sam face snimila na letu iz Istanbula.

Kofera nije bilo dvadesetak minuta. Sa svakom sekundom anksioznost je pukla jače od šamara.

Da zlo bude veće – u jednom trenutku se sa razglasa čulo baš moje ime. Pogled mi je užurbano pao na staklena vrata kancelarije Imigracionog, koja je bila puna ljudi i životinja. Bila sam ubeđena da su mi sačuvali VIP mesto za deportaciju. Odmah pored nalickane pudle.

U to su me razuverile službenice iz Odeljenja izgubljenog prtljaga, kojima sam se lukavo obratila za pomoć, pre nego što me pošalju na staklena vrata. Prema njihovoj evidenciji, nikakvog problema nema sa mojim prtljagom i mogu slobodno da nastavim kud sam pošla.

A pođoh da nađem Anis, koja će me izvući iz ovog čistilišta za turiste u koje sam samu sebe uvalila i odvesti u obećani raj, zbog kojeg sam prešla pola sveta.

Zilion hidžaba a marame nigde

Dok sam gurala pokvarena kolica ka izlazu, setih se da ja i ne znam kako ona izgleda. Znam joj samo lik. Ne znam kakve je građe, koliko je visoka, koje boje joj je kosa. Znam samo da nosi šarenu maramu – na slici na Votsapu!

Odjednom, ispred mene zamišljene blesnula je gomila ljudi sa karticama na kojima su razna imena. Li, Džonatan, Patrik. Nema Aleksandre. Nema ni one šarene marame! Ima zilion žena i isto toliko jednobojnih, pastelnih, izmiksanih marama, ali ne i ONE sa Votsapa.

Tražila sam Anis dobrih deset minuta. Izlazila sa aerodroma, vraćala se unutra, zaglavljivala se u mestu sa sve ćopavim kolicima. I taman kad pomislih –  gusko, što je dok si još imala internet nisi pitala: „Hej, koje ti je boje hidžab?” – ispred mene se pojavila najvažnija osoba na svetu u tom trenutku. Moja spasiteljka!

Na glavi je imala puder roze maramu. Na usnama „nešto jači” karmin. Ne znam zašto je stavila naočare za vid kad ih nisam videla na njenom profilu, ali sam sigurna da su joj oči sjackale baš kao na slici.

Pozdravila me je uz osmeh, raširenih ruku: „Welcome to Indonesia” (Dobro došla u Indoneziju)!

Gusko, ovog puta rekoh sebi – zar ti je trebala boja hidžaba? Ovakav srdačan doček dovoljan je znak raspoznavanja! I nagoveštaj da ćeš se ovde osećati kao kod kuće.

I kao što rekoh na početku: Tako je i bilo! Anis se pobrinula ne samo da se osećam kao kod kuće, već i da sve muke s kojima sam krenula na put dobiju novo ime – blam! Za prećutkivanje. Ne govoriš nikome, nemoj da se brukaš (a naročito nemoj da ti padne na pamet da o tome pišeš)!

Sirsak i nasi-goreng leče anksioznost 

Alkohol nije nedostajao. I kada sam mogla da ga pijem, preskakala sam ga – zbog lekova protiv malarije.

Odmah sa aerodroma Anis me je odvela na hladni napitak od graviole (sirsak na indonežanskom), koji mi se zalepio za nepca.

Priznajem, za oporavak od cele ove zavrzlame nije bilo dovoljno da se za nepca zalepi samo piće. Znala je to i Anis, pa mi je brže-bolje pod prste poturila i nasi-goreng, pirinač pržen sa mesom i povrćem i nečim što oni zovu kečap, a veze sa našim kečapom nema.

Prvo natoviš i napojiš gosta i mirna si – politika koja je dala dobar rezultat.

Za hrkanje spasa nije bilo, to sam znala od početka. Jedna će sigurno da hrče, druga iz pristojnosti neće stavljati čepove u uši.

No, Anis je i za to unapred smislila rešenje. Buđenje u 5 ujutru, na nogama do 9 uveče, hotel, tuširanje, spavanje.

Hrkale smo „na sva zvona” obe. Doduše, kratko – jer smo za predah od istraživanja Indonezije imale samo nekoliko sati sna.

To je jedina zamerka koju sam imala na plan puta. Doduše, ima još jedna – gužve u saobraćaju.

Da nismo morale da spavamo i da se čitavu večnost vozimo od tačke A do tačke B, verujem da bismo uspele da čekiramo još ponešto sa, nažalost, zgužvane liste ove alave putnice. Ovako, primorana sam da se vratim u Indoneziju. Više puta.