Orke primećene kako primenjuju novu tehniku lova na bele ajkule – obrću ih na leđa i jedu im sočne jetre

Specijalizovano jato orki koje love ajkule u Kalifornijskom zalivu snimljeno je kako vešto napada mlade bele ajkule, za razliku od prakse orki kod obala Južne Afrike,prevrćući ih na leđa da bi pojele njihovu veoma hranjivu jetru.

Jato, poznato kao „Moktezumino jato“, možda koristi promene u toplotnim uslovima okeana koje menjaju mrestilišta ajkula, kako bi lovilo mladunce koje nemaju iskustva da pobegnu kao starije ajkule.

Ova zapažanja ukazuju da orke možda mnogo češće love velike bele ajkule nego što se ranije mislilo. Ipak, potrebna su obimnija istraživanja i više podataka kako bi se izveli pouzdani zaključci.

„Verujem da bi orke koje jedu rušljoribe – ajkule i raže – mogle da pojedu veliku belu ajkulu, ako to žele, bilo gde da je potraže. Ponašanje je dokaz napredne inteligencije orki, strateškog razmišljanja i sofisticiranog socijalnog učenja, jer se tehnike lova prenose kroz generacije unutar jata“, rekao je morski biolog Erik Igera Rivas, direktor projekta u organizacijama “Conexiones Terramar” i “Pelagic Life”, i glavni autor rada objavljenog u časopisu Frontiers in Marine Science.

Predatori postaju plen

Naučnici su tokom rutinskog praćenja orki posmatrali dva lova u kojima su ubijene tri bele ajkule. Zabeležili su lov u detalje, identifikujući pojedinačne orke na osnovu karakteristika njihovih leđnih peraja.

Tokom prvog lova, u avgustu 2020, pet orki je gonilo mladunče bele ajkule. Potisnuli su ga ka površini i zajedno okrenuli na leđa. Na kraju su ga odvukli pod vodu i ponovo se pojavili sa ajkulom jetrom u ustima.

Ubrzo zatim, na isti način su ulovili i drugo mladunče. Drugi lov, kome su prisustvovali u avgustu 2022, imao je sličan tok – pet orki je prevrnulo mladunče bele ajkule na leđa i podiglo ga ka površini. Ajkula je krvarila iz škrga, a jetra joj je bila vidljiva. Orke su viđene kako je jedu.

Prevrtanje ajkule na leđa izaziva stanje koje se naziva tonička nepokretnost, jer se na taj način menja percepcija ajkule o okolini, što dovodi do paralize.

„Ovo privremeno stanje čini ajkulu bespomoćnom, omogućavajući orkama da izvade njenu hranjivu jetru, a verovatno i druge organe, pre nego što ostave ostatak leša“ objasnio je Igera.

Proučavajući povrede ajkula, naučnici smatraju da su orke možda razvile specijalizovanu tehniku za izazivanje ovog stanja, koja minimizuje rizik da budu ujedene. Možda je lakše primeniti ovu tehniku na manjim (i samim tim mlađim) belim ajkulama ili su neiskusna mladunčad lakši plen.

„Ovo je prvi put da vidimo da orke više puta ciljano napadaju mladunce belih ajkula, Odrasle bele ajkule reaguju brzo na orke u potrazi za plenom, potpuno napuštajući svoje sezonske okupljačke oblasti i ne vraćajući se mesecima. Ali ova mladunčad možda uopšte ne prepoznaju orke kao pretnju. Još uvek ne znamo da li je reakcija bekstva kod belih ajkula instinktivna ili se mora naučiti“, rekao je dr Salvador Jorgensen sa Državnog univerziteta Kalifornije, koautor rada.

Nakon identifikacije, pokazalo se da je ovo jato zapravo poznato kao „Moktezumino jato“, nazvano po istaknutom članu grupe. Ovo jato je već bilo viđeno kako lovi raže, kao i ajkule kitove i bik ajkule, i možda je iz tog iskustva razvilo tehnike za napad na velike bele ajkule.

Promene staništa, promene ishrane?

Promene u raspodeli belih ajkula u Pacifiku mogle su da pruže „Moktezuminom jatu“ novu priliku. Klimatski događaji poput El Ninja izgleda da su izmenili mrestilišta belih ajkula i povećali njihovo prisustvo u Kalifornijskom zalivu, što može značiti da su izloženije ovom jatu, a svaka nova generacija mladunčadi mogla bi biti ranjiva sezonska meta.

Ipak, ovo su za sada samo zapažanja. Naučnici planiraju da nastave istraživanje detaljnim proučavanjem ishrane ove populacije orki, što bi razjasnilo da li one redovno love bele ajkule ili se usredsređuju na mladunce kad su dostupni. To neće biti lako: terenski rad je skup, a lova orki je teško predvideti.

„Do sada smo uočili da se ovo jato hrani isključivo hrskavičavim ribama“, rekla je dr Frančeska Pankaldi iz Nacionalnog politehničkog instituta.

„Može biti i više. Generisanje podataka o izuzetnom ponašanju ishrane kitova-ubica u ovom regionu omogućiće nam da razumemo gde se nalaze njihova ključna staništa, kako bismo mogli da stvorimo zaštićena područja i primenimo planove upravljanja radi ublažavanja uticaja čoveka“, zaključuje Pankaldi.