Najstarije otrovno oružje na svetu otkriveno na obali drevnog jezera u Saudijskoj Arabiji

Pronađeni predmeti mogli bi da predstavljaju najstarije otrovno oružje na svetu, na lokalitetu starom 125.000 godina, smeštenom na obali nekadašnjeg jezera u Saudijskoj Arabiji. Na kamenim alatkama, koje su verovatno korišćene za lov na krupne životinje, otkriveni su tragovi materije dobijene od otrovnog drveta, koje je u prošlosti bilo poznato po svojim toksičnim svojstvima.

„Starost od 125.000 godina znači da su ovi predmeti znatno stariji od vrhova strela premazanih otrovom, nedavno otkrivenih u Južnoj Africi, koji datiraju od pre oko 60.000 godina“, rekao je za Lajv sajens koautor studije Kris Klarkson, arheolog sa Instituta za geoantropologiju „Maks Plank“ u Nemačkoj i Univerziteta Grifit u Australiji.

„Ipak, nismo uspeli da utvrdimo kako je tačno otrov pripreman niti da li je bio delotvoran. Zato bih ovo opisao kao potencijalno najstariji dokaz o upotrebi otrova za lovačko oružje, a ne kao nedvosmisleno utvrđen prvenac“, dodao je Klarkson.

U novoj studiji, objavljenoj u časopisu Sajens, istraživači su ispitali lokalitet star 125.000 godina na jugu Saudijske Arabije, poznat kao Uruk Aldželibah, što u prevodu znači „peščane dine kod pojila“. To je za Lajv sajens izjavio koautor studije Frans van Buhem, geolog sa Univerziteta za nauku i tehnologiju „Kralj Abdulah“ u Saudijskoj Arabiji.

Danas je to područje „vrelo, izuzetno suvo i prekriveno prostranim peščanim dinama“, objasnio je Klarkson. Nalazi se u okviru Rub el Halija, jedne od najtoplijih i najsušnijih pustinja na Zemlji.

Međutim, naučnici su utvrdili da se na tom mestu nekada nalazilo slatkovodno jezero površine oko 340 kvadratnih kilometara i dubine do 29 metara. Fosili otkriveni na tom području ukazuju na to da je jezero nekada podržavalo bogat biljni i životinjski svet. Među životinjama su bili nilski konji, bivoli, nojevi, kamile, gazele i oriksi, dok su od biljaka bile zastupljene palme, trska, drveće i žbunje. Rani savremeni ljudi verovatno su koristili ove prirodne resurse za ishranu i druge potrebe.

„Pomisao da su nilski konji i ogromni bivoli živeli oko jezera na mestu gde se danas nalazi pustinja Rub el Hali zaista pokazuje koliko su se dramatično promenili ovi predeli, ali i klima na Zemlji“, rekao je Klarkson.

Izuzetno otkriće kamenog oruđa

Arheolozi su na lokalitetu otkrili više od 5.500 kamenih artefakata, kao i izuzetno dobro očuvane ostatke biljnog materijala, uključujući vlakna, smole i drvo.

Među pronađenim predmetima bilo je i nekoliko kamenih vrhova sa oštećenjima nastalim prilikom udara, što odgovara njihovoj upotrebi u lovu na krupne životinje. Mikroskopska analiza otkrila je i tragove životinjskog tkiva u blizini vrhova ovih alatki.

Raspored kamenog oruđa u velikoj meri poklapao se sa mestima na kojima su pronađene grupe životinjskih kostiju. To ukazuje na to da je obala jezera bila važno mesto za lov i obradu ulovljenih životinja, navodi se u studiji.

„Na većini paleolitskih lokaliteta smatramo se srećnim ako pronađemo kameno oruđe i možda nekoliko životinjskih kostiju. Ovde, međutim, možemo da počnemo da rekonstruišemo čemu je to oruđe služilo i koje su druge materijale ljudi kombinovali sa njim“, rekao je Klarkson.

Istraživači su utvrdili da su ljudi možda lovili životinje pomoću alatki čiji su vrhovi bili premazani otrovom. Na nekoliko kamenih vrhova pronađeni su hemijski ostaci povezani sa biljkom Acokanthera schimperi, poznatom i kao otrovno drvo strela. Ova biljka, čija su toksična svojstva poznata od davnina, prirodno raste u istočnoj i centralnoj Africi, kao i na jugu Arabijskog poluostrva.

Afrički lovci su ekstrakte ove biljke koristili za premazivanje vrhova kopalja i strela, kako bi paralisali ili usmrtili plen.

Ipak, ostaje nejasno kako su lovci koji su koristili otrov uspevali da izbegnu trovanje prilikom konzumiranja ulovljenih životinja.

„Dejstvo otrova zavisi od supstance, doze i načina na koji dospeva u organizam. Otrov unet direktno kroz ranu ne mora da deluje na isti način kada se proguta“, objasnio je Klarkson.

On je dodao da je poznato da su lovci tokom istorije ponekad uklanjali meso oko mesta rane pre nego što bi pojeli ostatak životinje.

Ovi nalazi pokazuju da su istraživači često potcenjivali tehnološku složenost ranih ljudskih zajednica, jer je veliki deo materijala koji su koristili bio organskog porekla i nije sačuvan do danas, naglasio je Klarkson.

„To nisu bili samo ljudi koji su odbijali komadiće kamena od većih komada stene. Oni su kombinovali kamen sa drvetom, biljnim vlaknima, smolama i potencijalno otrovnim supstancama kako bi pravili složene alatke i oružje“, istakao je on.

Količina dokaza o načinu na koji su ljudi izrađivali i koristili oruđe na ovom lokalitetu izuzetno je značajna, rekla je za Lajv sajens Elenor Skeri, arheološkinja sa Instituta za geoantropologiju „Maks Plank“ u Nemačkoj, koja nije učestvovala u istraživanju.

„To se odnosi i na mikroskopski nivo, na primer na otkrivanje tragova načina na koji su ljudi pričvršćivali vrhove kopalja, ali i na širu sliku čitavog lokaliteta i veoma ubedljivu prostornu povezanost lovačkog oruđa sa kostima životinja poput nilskih konja“, objasnila je ona.

Lokaliteti na Arabijskom poluostrvu na kojima su istovremeno pronađeni kameno oruđe i životinjske kosti veoma su retki, kaže Džefri Rouz, paleolitski arheolog sa Univerziteta u Algarveu u Portugaliji, koji takođe nije učestvovao u istraživanju.

„Ovde imamo hiljade artefakata na obali drevnog jezera, zajedno sa ostacima nilskih konja, bivola i nojeva. Neki od kamenih odlomaka mogu ponovo da se spoje, što znači da je oruđe izrađivano upravo na tom mestu. To su dragoceni novi podaci“, rekao je Rouz.

Put iz Afrike

Arabijsko poluostrvo nalazi se između Afrike i ostatka Azije i predstavljalo je jedan od glavnih puteva kojima su se ljudi širili širom sveta. Periodi pojačanih padavina, koji su se ponavljali tokom prošlosti, mogli su da učine inače negostoljubive predele pogodnijim za život.

Ipak, vrela pustinja koja danas prekriva veliki deo Arabijskog poluostrva otežava naučnicima da istraže mnoge detalje o ovom važnom kopnenom mostu u jednom od ključnih razdoblja ljudske istorije.

Istraživači nisu pronašli ljudske ostatke. Uprkos tome, pretpostavljaju da je lokalitet najverovatnije pripadao savremenim ljudima, odnosno vrsti homo sapiens, a ne nekoj drugoj ljudskoj vrsti.

„Znamo da se homo sapiens već proširio iz Afrike i da je u ovom periodu bio prisutan u jugozapadnoj Aziji. Starost lokaliteta uklapa se u vreme tih ranih migracija“, naveo je Klarkson.

Ovi nalazi dopunjuju sve brojnije dokaze da su vlažniji klimatski periodi na Arabijskom poluostrvu stvarali migracione koridore između Afrike i Azije i omogućavali razvoj bogatih staništa u kojima su ljudi mogli više puta da se naseljavaju.

Ipak, Rouz je upozorio na jedno važno ograničenje istraživanja: svi kameni artefakti pronađeni u ovoj studiji prikupljeni su sa površine tla.

„Nijedan od njih nije iskopan iz slojeva kojima je utvrđena starost. Datum od pre 125.000 godina odnosi se na jezero, a ne na oruđe. Za same alatke to predstavlja samo najveću moguću starost“, objasnio je on.

Buduća istraživanja na ovom lokalitetu trebalo bi da budu usmerena na pronalaženje kamenih artefakata koji su ostali sačuvani u slojevima nekadašnjeg jezera.