Novo lice Ćele-kule – šta lobanja može da otkrije o Stevanu Sinđeliću

Projekat „Novo lice Ćele-kule“ započeo je 2023. godine fotogrametrijskim skeniranjem lobanja ugrađenih u Ćele-kulu, a sada je napravljen novi korak – lobanja za koju se veruje da pripada vojvodi Stevanu Sinđeliću snimljena je kompjuterskom tomografijom.

Milan Simonović iz Društva za akademski razvoj objašnjava da CT snimak, za razliku od ranije korišćene metode, omogućava istraživačima da vide i unutrašnjost lobanje.

„Fotogrametrijska metoda bila je nešto što možemo videti samo spolja, dok nam CT sken, odnosno kompjuterska tomografija, omogućava da vidimo i unutrašnjost, stanje kostiju u samoj lobanji. To nam može otkriti malo više o životu tog pojedinca za koga se veruje da je Stevan Sinđelić“, navodi Simonović.

Od kostiju do izgleda lica

Iako se iz lobanje ne može utvrditi svaki detalj nečijeg izgleda, naučne metode omogućavaju da se na osnovu kostiju proceni debljina mekih tkiva na različitim delovima lica.

Na rekonstrukciji radi Fabio Kavali sa Univerziteta u Trstu, koji je, kako kaže Simonović, i insistirao na CT snimanju kako bi se dobilo što više podataka neophodnih za rekonstrukciju.

„Postoje naučne metode koje govore koliko određenog mekog tkiva na određenom delu lobanje može da postoji“, objašnjava Simonović.

Na osnovu takvih podataka moguće je napraviti digitalnu rekonstrukciju lica. Ipak, neki detalji, poput dužine brkova, boje očiju ili kose, ne mogu se utvrditi na ovaj način.

Istorijski izvori, napominje Simonović, pokazuju da su ustanici u vreme Prvog srpskog ustanka uglavnom imali velike brkove, koji su bili i jedno od obeležja po kojima su se razlikovali od pripadnika osmanske vojske.

Povrede koje mogu da ispričaju deo priče

Posebno važan deo istraživanja odnosi se na povrede uočene na lobanji. Prema dosadašnjim antropološkim analizama, jedna od njih nastala je još za života i bila je lečena.

„Ono što nedostaje na slikama Stevana Sinđelića jeste taj neki ožiljak koji je imao sa te strane“, kaže Simonović.

Od dobijenih snimaka istraživači očekuju da pokažu i eventualne povrede koje nisu vidljive golim okom.

Simonović navodi da bi, ukoliko je čovek čija se lobanja ispituje stradao u blizini eksplozije, unutar lobanje mogle da ostanu mikrokrhotine koje bi na to ukazivale. To bi bilo značajno i zbog istorijskih navoda o načinu na koji je Sinđelić poginuo u bici na Čegru.

Analiza DNK bi mogla da utvrdi identitet, ali je metoda invazivna

Naučnici, međutim, na osnovu rekonstrukcije lica ne mogu sa sigurnošću da potvrde da lobanja zaista pripada Stevanu Sinđeliću.

„Mi ne možemo utvrditi tačno ko je pojedinac koga skeniramo ili čije lice rekonstruišemo. Ono što možemo utvrditi jeste da lice koje je rekonstruisano apsolutno pripada toj lobanji“, naglašava Simonović.

Pouzdanu potvrdu identiteta mogla bi da pruži DNK analiza, ali ona podrazumeva uzimanje i uništavanje dela koštanog materijala. Kako je Ćele-kula spomenik od nacionalnog značaja, takva analiza, prema rečima Simonovića, nije moguća.

Među braniocima i jedanaestogodišnji dečak

Dosadašnje analize donele su i podatke o ljudima čije su lobanje sačuvane u Ćele-kuli. Danas ih je 57, ali za desetak, zbog stepena oštećenja, neće biti moguće uraditi rekonstrukciju lica.

Utvrđeno je da sve analizirane lobanje pripadaju muškarcima različite starosti. Među njima ima starijih od 50 godina, ali i veoma mladih.

„Imamo dečaka od 11 godina i on je zapravo jedino dete koje je učestvovalo“, kaže Simonović.

Prema njegovim rečima, taj nalaz ukazuje na sastav ljudi koji su se 1809. godine našli u Sinđelićevom šancu.

„To nam govori da je tu bilo sve što je moglo da nosi oružje. Tako mi barem za sada interpretiramo te ljude“, navodi Simonović.

Istraživači su, kako dodaje, uočili i da bi među pojedinim ljudima čije su lobanje sačuvane moglo biti srodnika, na šta ukazuju veoma slične facijalne kosti.

Sinđelićevo lice biće prikazano poslednje

Do sada je u okviru projekta objavljeno pet rekonstruisanih lica. Sledeće koje će biti predstavljeno javnosti jeste lice jedanaestogodišnjeg dečaka.

Sinđelićevo lice, međutim, biće poslednje predstavljeno u okviru projekta.

„Želimo da damo značaj ljudima koji su bili njegovi saborci, odnosno onima koji su uzidani u zid“, ističe Simonović.

Pri rekonstrukcijama se, naglašava, ne koristi veštačka inteligencija, već naučne metode i znanje stručnjaka koji se godinama bave ovom oblašću. Za detalje koji se ne mogu utvrditi iz same lobanje, poput boje očiju i kose ili frizure, koriste se istorijski, etnografski i antropološki izvori.

Jedan od narednih pravaca istraživanja mogao bi da bude i pokušaj pronalaženja tela ljudi čije su lobanje pre više od dva veka ugrađene u Ćele-kulu.