Transplantacija mozga – zašto je premeštanje svesti u novo telo i dalje domen naučne fantastike

Povezivanje nerava donora i primaoca za potencijalnu transplantaciju mozga je jedna stvar. Naterati ih da komuniciraju je sasvim druga. U ustanovi „Alkor“ u Arizoni, više od 150 glava čeka u kriogenim komorama, sačuvano u nadi da će budući medicinski napredak moći da ih vrati u život u novim telima.

S obzirom na to da naučnici još uvek ne mogu da ožive kriogenski očuvan mozak, postavlja se pitanje zašto se takva procedura ne bi mogla izvesti danas.

Dr Maks Krukof, docent neurohirurgije na Medicinskom koledžu u Viskonsinu, radije bi takvu proceduru opisao kao transplantaciju tela. Za razliku od pacijenta koji dobija srce ili jetru donora, presađivanje mozga u telo pacijenta učinilo bi ga „potpuno novim ljudskim bićem", kako je naveo u intervjuu za Lajv sajens . „Vaša ličnost, vaš identitet, sadržani su u vašem mozgu."

Najveća prepreka: Prekinute veze centralnog nervnog sistema

Ostavljajući semantiku po strani, Krukof kaže da je ova transplantacija trenutno nemoguća jer hirurzi još uvek ne mogu da uspostave signalne veze između nerava u centralnom nervnom sistemu, koji obuhvata mozak i kičmenu moždinu.

Transplantirani periferni nervi, oni koji se granaju po telu izvan mozga i kičmene moždine, mogu vremenom da komuniciraju sa svojim novim susedima, jer se te nervne ćelije mogu regenerisati.

S druge strane, postoji malo dokaza da odrasli ljudski centralni nervni sistem može da stvori nove neurone, a ako to i čini, to je u vrlo ograničenoj meri.

Čak i delimična transplantacija mozga, kao što je zamena malog mozga, za sada ne dolazi u obzir. Mali mozak je dom milionima specijalizovanih neurona zvanih Purkinjeove ćelije, od kojih svaka prima signale od hiljada drugih neurona.

„Broj veza je eksponencijalan", naglašava dr Krukof. „To je daleko izvan naših mogućnosti." Teoretski, najjednostavnija transplantacija mozga bila bi spajanje mozga i tela na nivou kičmene moždine.

Hirurg bi mogao da poveže kožu, mišiće, krvne sudove i kosti u vratu, pa čak i da poravna nerve kičmene moždine, „ali da nateramo te ćelije da komuniciraju, to još nismo otkrili kako da uradimo", objasnio je Krukof.

Istorija kontroverznih pokušaja

Ideja o transplantaciji glave nije nova. Eksperimenti na životinjama započeti su još početkom 20. veka, sa razvojem novih tehnika šivenja krvnih sudova. Većina pasa i majmuna uključenih u te eksperimente preživela je najviše nekoliko dana. Počevši od 1970. godine, dr Robert Dž. Vajt presađivao je glave majmuna na tela domaćina. Životinje su mogle da žvaću i gutaju hranu, ali nijedna nije preživela duže od devet dana.

Inspirisan ovim radom, italijanski hirurg dr Serđo Kanavero je 2013. godine izneo svoju viziju prve transplantacije ljudske glave, što je izazvalo široko protivljenje kolega iz etičkih i naučnih razloga.

Njegova objava iz 2017. da je izveo prvu transplantaciju glave na ljudskom lešu, bioetičar Artur Kaplan sa Univerziteta u Njujorku, opisao je kao „nastavak prevare vredne prezira" i ukazao na verovatnoću imunološkog odbacivanja i ogroman izazov povezivanja mozga sa potpuno novim nervnim inputima.

Budućnost u matičnim ćelijama i robotici

Iako hirurg ne može da zameni jedan mozak drugim, transplantati matičnih ćelija ili organoida bi jednog dana mogli da obnove oštećeno ili obolelo moždano tkivo. Matične ćelije programirane da se razviju u neurone mogu imati veće šanse da se integrišu u postojeće neuronske krugove nego zreli neuroni, kaže Raslan Rast, docent istraživačke fiziologije i neuronauke na Kek školi medicine Univerziteta Južne Kalifornije.

U idealnom slučaju, ove matične ćelije bi se mogle dobiti iz pacijentovog sopstvenog tkiva kako bi se smanjila verovatnoća imunološkog odbacivanja. Terapije matičnim ćelijama već su testirane u kliničkim ispitivanjima za Parkinsonovu bolest, moždani udar i povrede kičmene moždine, ali nijedan od ovih tretmana još nije komercijalno odobren.

Matične ćelije se takođe koriste za stvaranje laboratorijski uzgojenih modela nervnog tkiva, zvanih organoidi, koji se mogu transplantirati u mozak. Studija iz 2023. godine pokazala je da bi ljudski moždani organoidi mogli da poprave povređeni korteks pacova, iako su terapije zasnovane na transplantaciji organoida još uvek godinama daleko.

Ipak, napredak u srodnim poljima budi optimizam. Koncept "BrainBridge", predstavljen 2024. godine, predviđa potpuno robotski sistem vođen veštačkom inteligencijom za transplantaciju glave, koji bi minimalizovao oštećenje mozga.

„Pitanje od milijardu dolara je kako da nateramo transplantirane ćelije da postanu ćelije koje želimo i kako da osiguramo da se integrišu u lokalne krugove gde želimo da odu?", istakao je Rast.

Dok transplantacija celog mozga ostaje van domašaja, naučni napredak u regeneraciji nerava, robotici i neuronauci postepeno rešava neke od fundamentalnih problema, otvarajući vrata budućnosti u kojoj bi popravka, ako ne i zamena, najsloženijeg ljudskog organa mogla da postane stvarnost.