Zašto jače intelektualne sposobnosti prate veća odgovornost, ali i opasnosti

Naučnici iz oblasti neuronauka sa Univerziteta „Hajnrih Hajne“, Sem Vikeri i njegove kolege, otkrili su da je dodatni neurološki kapacitet koji smo razvili od „rastanka“ sa našim najbližim rođacima pre više od šest miliona godina, učinio našu sivu masu ranjivijom na uticaje starenja.

Vikeri i njegov tim primenili su algoritme na snimke urađene magnetnom rezonancom. Snimci su urađeni kod 189 šimpanzi i 480 ljudi, čiji su mozgovi mapirani i onda je upoređeno stanje sive materije.

Istraživači su takođe ispitivali razlike između mozga šimpanzi, maslinastog pavijana i rezus makaki majmuna.

Tim nije otkrio nikakvu povezanost između proširenja zapremine mozga i opadanja važne moždane mase tokom starenja kod majmuna.Čak je otkriveno i poboljšanje zdravlja mozga tokom starenja kod šimpanzi i makakija.

Istraživanje sugeriše da je naša (ljudska) jedinstvena ekspanzija korteksa povećala ranjivost naše vrste na starenje i da je povezana sa degeneracijom mozga.

„Prefrontalni korteks igra važnu ulogu u kognitivnim funkcijama višeg reda, kao što su izvršna kontrola, radna memorija i jezik", objašnjavaju Vikeri i tim i dodaju: „Veća ekspanzija prefrontalnog korteksa, koja je bila veoma važna u evolucionom razvoju u spoznaji primata, dolazi zajedno sa štetom ozbiljnog smanjenja sive materije kod ljudi tokom procesa starenja“.

Za razliku od načina na koji se ljudski mozak proširio kako bi se prilagodio višim kortikalnim funkcijama, regioni mozga šimpanze koji su relativno veći od onih kod pavijana i makakija, obično imaju više veze sa senzornim informacijama i kretanjem.

„To može biti povezano sa poboljšanim sposobnostima šimpanzi za korišćenje alata u poređenju sa drugim vrstama majmuna“, pišu Vikeri i kolege u svom radu.

Kako starimo, različiti obrasci neuroloških promena mogu biti pogoršani sa degenerativnim poremećajima poput Alchajmerove i Parkinsonove bolesti.

Prefrontalni korteks je među prvim regijama mozga na koje utiču promene povezane sa uzrastom, što na jedna, kako istraživači kažu, čudan način podržava teoriju koja sugeriše da poslednji delovi našeg mozga sazrevaju dok se razvijamo, upravio prvi doživljavaju pad i propadanje usled starenja.

Čini se da ove lokacije u mozgu imaju manju gustinu neurona od drugih područja, što potencijalno doprinosi krhkosti njihovih ćelija, sumnjaju istraživači.

Iako šimpanze doživljavaju gubitak sive materije tokom starenja, to je u mnogo manjoj meri nego što doživljamo mi.

Pitanje pola

Vikeri i tim upozoravaju međutim, da većina uzoraka snimaka magnetnom rezonancom pripada šimpanzama ženskog pola, što može na neki način uticati na ispravnost rezultata. Dakle, potrebna su dalja istraživanja sa uravnoteženim odnosom polova kod svih upoređenih vrsta kako bi se potvrdili navedeni nalazi.

Ako se rezultati tima pokažu tačnim, to će nas podsetiti na pravilo da uz veliku moć dolazi i velika odgovornost.

Održavanje neverovatnih kapaciteta našeg misaonog organa zahteva od nas da uložimo više vremena i truda za brigu o njemu, ako želimo da ti supermoćni kapaciteti razmišljanja trajati duže, sugerišu istraživači.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Science Advances.