Dadaizam danas

U kojoj meri avangardni stvaralački postupci utiču na savremene umetnike? Na koji način je Vas inspirisao dadaizam?
‒ Umetnički avangardni pokret dadaizam je možda aktuelniji nego ikad. Kada je reč o umetničkom postupku, umetnici tog pokreta bili su mnogo ispred svog vremena, s druge strane, odgovorili su na političko-istorijske okolnosti svog vremena. Revolucionisali su umetnost i postavili osnove za razvoj konceptualne umetnosti, performansa i mnogih drugih umetničkih formi koje su ušle u tradiciju avangarde. Njihov tadašnji trenutak ima mnogo zajedničkog sa našim vremenom ‒ živeli su u osvit i za vreme Prvog svetskog rata, velike migracije naroda, umetnika, izbeglica ‒ dakle, događalo se sve ono što se događa i danas ‒ veliki konflikti koji tinjaju širom sveta, migrantska kriza, odliv mozgova i umetnika iz mnogih zemalja, siromaštvo.

Koja odlika dadaizma je najviše uticala na Vaš projekat? Koliko je delo okrenuto prošlosti, a koliko sadašnjosti?
‒ Projekat je inspirisan revolucionarnim pozivom umetnika dadaizma da se promeni stanje u društvu, da se osvrnemo na sve ono plemenito i konstruktivno što je čovečanstvo stvaralo tokom vekova, da shvatimo da se istorija ponavlja sve dok ne naučimo određene lekcije i ne promenimo svoje delanje, tj. sve dok ne počnemo da se rukovodimo tim plemenitim idejama i u teoriji i u načinu na koji praktikujemo svoje živote.

Na koji način Vaša pozorišna instalacija daje celovitiju sliku dadaizma i afirmiše žene u tom kontekstu?

‒ Delo prevashodno postavlja umetnice dadaizma kao vidljive, i njihov rad i delo „stavlja pod svetloˮ. U tom smislu se i bavimo samo jednim umetnikom, a ostale četiri izvođačice igraju uloge umetnica dadaizma koje su zajedno sa svojim kolegama i kreirale ceo pokret.

Šta tačno podrazumeva forma „pozorišna instalacija"? Koliko je Vaše delo blisko avangardnim performansima i postavkama?

‒ Forma je direktno inspirisana tradicijom avangarde i dadaističkim performansima. Celo delo može da se percipira i kao jedna „živaˮ izložba, jer su glumice/glumci na postamentima na kojima su obično umetnička dela u muzejima, veći deo predstave. Publika može da se „šetaˮ između živih eksponata tokom cele predstave i da menja ugao gledanja, ali takođe može i da odluči da sve gleda sa jedne tačke, i u tom smislu će imati više doživljaj pozorišne predstave. Teatar DAH inače kroz svoj rad ispituje različite scenske forme i stalno se kreće na granici između pozorišne predstave, plesa i performansa.

Koje elemente biste istakli u scenografiji i sadržaju dela?
‒ Umetnice (umetnik) nalaze se na postamentima koje je likovno obradio Neša Paripović, naš saradnik, konceptualni vizuelni umetnik, tako da nije u pitanju puka ilustracija muzeja, već su i postamenti sami po sebi umetnička dela. U scenskom postupku izvođači su postavljeni kao eksponati koji mogu da se kreću. Umetnice su same kreirale svoje kofere ‒ rekvizite koji imaju više značenja tokom predstave ‒ umetničke objekte koji pričaju neku vrstu njihove biografije. Inspirisani postupkom „ready madeˮ poigrali smo se sa značenjima, tako da koferi predstavljaju i kuću i izbegličke čamce i umetničke objekte.

Šta gledaocima može biti posebno zanimljivo, budući da imaju priliku da i sami učestvuju u izvođenju?
‒ Publika je u neposrednom kontaktu sa izvođačima, u nekom smislu i sama postaje deo umetničkog rada; u jednom trenutku gledaoci i sami postaju neka vrsta migranata koja se seli sa jedne strane na drugu. Takvo izvođenje, sa publikom u tako bliskom kontaktu, zahteva izuzetnu spremnost i prisustvo izvođača, i neophodnost elaboriranog pristupa i najmanjem detalju.

Teško je definisati cilj umetničkog dela kada ga pokreću vrlo složene idejne i stvaralačke sile. Ali može li se, ipak, izdvojiti osnovna težnja ovog projekta?
‒ Težimo da upozorimo na patrijarhalne ideologije koje uporno čine žene nevidljivim i nevažnim u širokom kontekstu, što u krajnjem slučaju dovodi do neravnoteže u našem svetu, konflikta, kome se ne shvata ni početak ni kraj. I na kraju, ipak, želimo da podsetimo da kao čovečanstvo umemo i možemo bolje.