Čarobni plamen

Vekovima su sveće u Evropi smatrane veoma skupim predmetom. Svećari su ih u početku pravili od voska koji se dobijao iz životinjske masti, uglavnom ovčije, pa su ih kupovali samo oni koji su taj neprijatan miris mogli da podnesu.

U Americi, tokom kolonijalnog perioda, domaćice su svake jeseni pravile velike zalihe sveća. To je bio veoma težak posao, jer su se prutići sa fitiljem spuštali duboko u kazan sa rastopljenim lojem.

Vremenom se standard ljudi poboljšavao, pa su se sveće sve više koristile u domovima i stavljale u srebrne svećnjake. U 16. veku prodavale su se za funtu, u pakovanju od osam, deset ili dvanaest komada.

Tada su engleski voskari osnovali svoje esnafe, mada su se smatrali višom klasom i ljudi su bili spremniji više da im plate, jer pčelinji vosak daje mnogo bolje svetlo nego loj.

Sveće su svoj ʼprocvatʼ doživele tek u 19. veku, kada su za izradu počele da se koriste mašine i kada se njihova svetlost primećivala i u siromašnijim kućama. U to vreme, hemičar Mišel Eugen Ševrul otkrio je da se loj sastoji od dve masne kiseline, stearinske i oleinske, i da u kombinaciji sa glicerinom čini nezapaljiv materijal.

Tridesetih godina 19. veka počeo je da se koristi i parafin, čija je upotreba zadržana sve do današnjih dana.

Tehnologija pravljena sveća je vremenom napredovala, ali se i dalje koristi parafin ili pčelinji vosak, samo su razni dodaci i mirisi na raspolaganju.

Pazne esencije i mirisi korišćeni su za relaksaciju i uživanje još u starom Egiptu.

Umetnost korišćenja mirisa na takav način, i njihov efekat na duh i telo zove se aromaterapija koja je kod starih Egipćana predstavljala način života.

Danas se sve više prave sveće od specijalnog gela u koji se, pored određene arome, stavljaju suvo cveće, voće ili neki drugi ukrasi koji svaku sveću čine jedinstvenom.