Stanislav Lem: čovekova (ne)moć komunikacije

Stanislav Lem rođen je 1921. godine u Lavovu, u Ukrajini (tadašnjoj istočnoj Poljskoj). Njegov otac, vojni lekar, posedovao je bogatu biblioteku koja je sinu, ʼod malih noguʼ strastvenom čitaocu, približila uzbudljive svetove ljudske misli. Početak Drugog svetskog rata i sovjetska, a zatim nacistička nemačka okupacija rodnog grada omeli su ga u tek započetim studijama. Budući da je porodica Lem imala i jevrejske korene, preživela je vreme Holokausta samo zahvaljujući lažnim dokumentima. U ratno doba Stanislav je radio kao mehaničar, a snažne refleksije na jednu od najtamnijih stranica ljudske istorije čitavog života prožimaće njegova dela. Po završetku rata, nakon pripajanja istočne Poljske Sovjetskom Savezu, preselio se sa porodicom u Krakov i upisao na Medicinski fakultet Jagelonskog univerziteta, koji će ostaviti bez diplomskog ispita kako bi izbegao da služi kao lekar u vojsci. Istovremeno je pomagao u bolnici, kratkotrajno učestvovao u naučno-istraživačkom radu, počeo da piše i objavljuje. Taj početak bio je obeležen napetim odnosom sa komunističkom cenzurom, koja je verovatno doprinela da prva tri naučno-fantastična romana - „Čovek sa Marsa", „Astronauti" i „Magelanov Oblak" - budu prožeti duhom naivnog optimizma prema ljudskom društvu budućnosti. Ipak, i u ovim delima, kojih će se autor kasnije gotovo odricati, postoje jasne naznake dubokog sagledavanja stvarnog i mogućeg. Lem je kasnije bio gorko samokritičan zbog kompromisa na koje je pristajao kako bi njegovi rani rukopisi bili objavljeni, svestan da je okretanje ka naučnoj fantastici bilo barem delimično motivisano i time što je cenzorska pažnja prema ovom žanru bila daleko površnija nego inače. Počev od romana „Eden", objavljenog 1959. godine, Lem koristi istraživanja svemira kao pozornicu za tihu kritiku mnogih aspekata društva, uključujući i opresivnu idelogiju.

Središnja tema stvaralaštva Stanislava Lema jeste komunikacija. Njegovi najznačajniji romani - „Solaris", „Glas gospodara", „Nepobedivi" i „Fijasko" - dele motiv nemoći smislenog saobraćanja sa (opipljivom, pretpostavljenom ili nagoveštenom) vanljudskom inteligencijom, ali i duboko preispitivanje motivâ na kojima počiva naša želja da istražujemo kosmos. Prikazujući poduhvate i pokušaje naučnika, Lem bez izuzetka stavlja težište na saznajni proces, a ne na konkretne predmete, sadržaje ili rezultate tog procesa. Radnja romana „Solaris" odvija se na stanici u orbiti oko planete-okeana-organizma koji nagoveštava da poseduje samosvest, ali, uprkos sposobnosti da direktno pristupi ljudskim mislima i sećanjima, ostaje do kraja nenačeta zagonetka. U „Nepobedivom", čiji je naslov ironičan na Lemu svojstven način, naučnici istražuju uzroke propasti svojih prethodnika upućenih na nepoznatu planetu, suočavajući se sa neočekivanim, i za mnoge nezamislivim ishodom lokalne evolucije - uzdignute na nivo opšteg kosmičkog principa koji nadilazi pojedinačni koncept života. „Glas gospodara" bavi se tajnim projektom odgonetanja neobičnog signala iz dubina vasione u uverljivo predstavljenom okruženju Hladnog rata, a po mišljenju mnogih predstavlja najdublji književni prikaz problematike „prvog kontakta". U poslednjem romanu „Fijasko" Lem se još jednom vraća temi o slomu komunikacije sa „drugačijima": dve galaktičke vrste obdarene razumom, kroz niz tragičnih nesporazuma, dostižu tačku pustošećeg sukoba kojim se uprkos najboljoj volji aktera, i suprotno njihovom viđenju vlastitih namera, okončava pripovest, a ujedno i Lemov naučno-fantastični opus.

Stanislav Lem pominje se kao jedan od najznačajnijih svetskih stvaralaca naučno-fantastične književnosti uz Herberta Džordža Velsa i Olafa Stejpldona, koji su mu umnogome bili uzori. Stekao je brojne poklonike sa obe strane „gvozdene zavese". Po broju prodatih primeraka i prevoda na različite jezike, uspehu pred književnom kritikom i publikom, ali i dubini tematike, Lem je iskoračio daleko izvan granica žanra. Međutim, nikada nije smatrao da tom žanru uistinu pripada, a u zbirci eseja „Naučna fantastika i futurologija" oštro je kritikovao većinu autora, naročito zapadnih, zbog komercijalizovanog i površnog pristupa temama te književne vrste. Usled takvog prezira, ubrzo je povučeno njegovo počasno članstvo u Američkom udruženju pisaca naučne fantastike.

Za Lema je ipak postojao jedan izuzetak - Filip K. Dik, koga je smatrao istinskim predvodnikom novog talasa. Ne bez ironije, Dik ne samo da nije mislio slično o poljskom piscu već je u čuvenom pismu Federalnom istražnom birou ustvrdio da Stanislav Lem nije stvarna osoba, već ime iza kojeg stoji komitet ideologâ čiji je zadatak da „zatruju umove" omladine na zapadu. Ironija je utoliko veća što Lem ne samo da nikada nije bio član Komunističke partije već je najveći deo života proveo odmeravajući tanku liniju koja razdvaja tolerisanog neistomišljenika od disidenta.

Lemova dela ostavila su dubok trag u svetskoj kulturi i pružila građu za desetak snimljenih filmova. Za tri od njih kao izvor poslužio je „Solaris": prva, televizijska verzija je u režiji Lidije Išimbajeve i Borisa Niremburga snimljena u Sovjetskom Savezu 1968. godine. Četiri godine kasnije, Andrej Tarkovski stvorio je jedno od svojih remek-dela, koje je danas uzdignuto do gotovo kultnog statusa među ljubiteljima filmske umetnosti (premda su i reditelj i pisac, svaki iz vlastitih razloga, njime ostali nezadovoljni). Najzad, 2002. godine, slavnog romana dotakao se i Holivud, kroz „rimejk" Stivena Soderberga - po rečima kritičara Kolina Maršala „jedan od najboljih filmova koje nije bilo potrebe snimiti".

Nedavno se navršila decenija otkako nas je Stanislav Lem napustio, ostavivši za sobom impresivno književno i filozofsko zaveštanje koje će nam, ako je suditi po tome kako je započeo tekući milenijum, biti više nego dragoceno u raznovrsnim misaonim traganjima i suštinskim iskušenjima na putu ka nekim od mogućih budućnosti čovečanstva.