Od revolta do legende: Eks-JU rok scena živi na Belgrade Beer Festu 2025

U vremenu kada su festivali često okrenuti savremenim trendovima, globalnim zvezdama i prolaznim senzacijama, Belgrade Beer Fest 2025 (28 – 30. avgust, Ušće) pravi promišljen i hrabar zaokret – vraća se korenima. Kroz pažljivo odabran program, publika ovogodišnjeg izdanja imaće priliku da prisustvuje svojevrsnom omažu jednoj od najvažnijih kulturnih pojava na ovim prostorima – Eks-JU rok sceni.

Na bini će se tokom tri večeri smenjivati imena koja ne samo da su oblikovala muzički ukus generacija, već su gradila identitet, širila horizonte i neretko – pružala utehu i pobunu u istom akordu. „Prljavo kazalište“, „Atomsko sklonište“, „Valentino“, „Riblja čorba“ i Vlatko Stefanovski dolaze ne samo da podsete, već da potvrde da rok kultura u regionu nije relikvija, već živi organizam.

Rok kao izraz društvene svesti

Početkom osamdesetih, jugoslovenska rok scena bila je više od muzičkog fenomena – bila je kulturni pokret. U eri kada su mladima vrata sveta bila odškrinuta tek kroz umetnost, rokenrol je postao instrument izražavanja – bunta, emocije, otpora i identiteta.

„Prljavo kazalište“, koji iz pank korena prelazi u emotivne, angažovane balade, sa koncertom na Trgu Republike u Zagrebu (danas Trg bana Jelačića) 1989. piše istoriju – ne samo muzičku, već i političku. Mojoj majci postaje više od pesme; postaje simbol jedne nacije u previranju.

Sa druge strane, „Atomsko sklonište“, iz Pule, donosi težak, distopijski zvuk i tekstove koji proročki nagoveštavaju raspad i unutrašnje lomove društva. Njihovi Pakleni vozači i dalje zvuči kao upozorenje, dok Treba imat dušu ostaje večni apel ljudskosti.

Od pop sentimentalnosti do poezije bunta

Bend „Valentino“, začet kao nežniji glas Sarajeva, donosi pop senzibilitet u eks-JU scenu, ali ne odustaje od poetike stvarnog života. Njihove pesme bile su saundtrek mladalačkih ljubavi i nostalgije za nevinijim vremenima.

A onda – „Riblja čorba“. Fenomen. Protivrečan, sirov, duhovit, ali uvek sa jasnim stavom. Bora Đorđević, kao pesnik ulice i politički komentator, s pozornice je često govorio ono što se drugi nisu usuđivali. I dok su ih neki osuđivali, mase su ih pratile – jer su u njima čitale istinu, ogoljenu i često bolnu. Iako je Bora otišao, bend danas nastavlja dalje sa dostojnim naslednikom, ne pokušavajući da kopira, već da nastavi priču – s poštovanjem, integritetom i svežom energijom.

Gitarom protiv zaborava

I na kraju, Vlatko Stefanovski – tišina, pa virtuoznost. Njegov stil, između makedonskog etna, džeza i progresivnog roka, jeste podsetnik da muzika ne poznaje granice. Njegova gitara ne peva samo o prošlosti – ona je most ka budućnosti, ukorenjena u tradiciji, ali otvorena za svet.

Bir Fest kao nova pozornica istorije

Ove godine, Bir Fest ne nudi samo provod – nudi muzičku hronologiju jedne epohe. Nudi priču o vremenu kada su pesme imale težinu, a koncerti bili manifestacije duhovne slobode.

U eri algoritama i hiperprodukcije, okupljanje ovih imena na jednom mestu ima gotovo arhetipski značaj. Ne zato što gledamo unazad s nostalgijom, već zato što ih slušamo danas – i u njima i dalje pronalazimo sebe.