Žikić: Odavno je bilo vreme da se karijera „Ekatarine Velike“ obeleži ovakvim izdanjem

Jedinstveni boks-set obuhvata osam vinila, obuhvata i demo-snimke. Da li je vas nešto iznenadilo, s obzirom da gotovo sve znate o EKV-u, da li ste nečim bili prijatno iznenađeni, da li ste otkrili nešto?

– Ne znam gotovo sve, ali trudim se da znam što više. Ne, nije me iznenadilo zato što sam shvatio da je reč o ozbiljnom projektu koji bi trebalo da reafirmiše odnos javnosti prema 'Ekatarini Velikoj' na određeni način.

Odavno je bilo vreme da se njihova karijera, koja nažalost neće nikad moći da se nastavi, obeleži jednim takvim izdanjem, luksuznim boks-setom sa iznenađenjima. Taj dvostruki CD možemo da posmatramo kao iznenađenja, takođe i buklet koji odgovara jednom takvom izdanju. Međutim, ono što je najvažnije je da se odnos javnosti prilagodi vrednostima onoga što ta javnost posmatra i što je vrednuje.

A ti demo-snimci?

– Ti demo-snimci uvek otkrivaju nekakve ranjive strane bendova, međutim, kod 'Ekatarine‘ mislim da nema tih problema i oni su bili besprekorni kao muzičari i verovatno nisu dozvoljavali da ni demo-snimci budu takvi da ne zaslužuju objavljivanje, a dobro je da se i nove generacije, a i starije generacije koje nisu imale prilike da čuju te snimke iz arhive, sada okrenu njima i provere svoj odnos prema bendu.

EKV je tokom deset godina rada jednog zatvorenog art-benda, postala miljenik i publike i kritike. Oni su bili omiljeni u celoj Jugoslaviji, nisu pravili kompromise uopšte, nisu pokušavali da se nekom dopadnu. U čemu je tajna te njihove muzike, u čemu je ta magija da se ta muzika i danas sluša među mladima?

– Magija i tajna svega vrednog je u tome da se integritet uvek stavi iznad oportunizma. To je nešto što uvek pominjem kad govorim o Milanu i o 'Ekaterini‘. Ako je integritet njihovog dela bio zadovoljen, odnosno ako je bio upotpunjen, onda nije bilo potrebe ni za kakvim drugim intervencijama, pogotovo onima koje dolaze u sferu tržišnih kalkulacija.

Imate mnogo ljudi koji će da vam daju najrazličitije savete o tome kako ćete bolje da se prodate, međutim nije cilj da se stvar samo proda, nego da taj proizvod bude vredan prodavanja, odnosno, bolje rečeno, vredan kupovine.

Milan i 'Ekaterina‘ su svaki put kad bi se pojavili dolazili u jednom usavršenijem izdanju. Milan je neprestano napredovao i kao autor, i kao pesnik, kao kompozitor, kao gitarista, kao pevač. I to je takođe primer koji bi trebalo da primetimo. Trebalo bi da sledimo njihov primer na način neprestanog usavršavanja.

Vi ste se sa njima družili, oni su svuda gde se pojave izazivali veliku pažnju. Postoji nagrada koja nosi ime Milana Mladenovića. Da li neko sada stvara u duhu njihove muzike?

– Svako ko stvara u duhu muzike koja ne trpi nikakva predubeđenja, predrasude, laži, projekcije, kalkulacije, on stvara muziku u duhu 'Ekaterine Velike‘ i Milana Mladenovića. Čisto stilski, nema mnogo onoga što može da se poveže sa njima, ali opet s druge strane vi kod mnogih mladih bendova, pa i nekih starijih, možete da uočite uticaj 'Ekaterine‘ i Milana čak i u tom stilskom i zvučnom smislu.

Boks-set obuhvata i njihove fotografije, postere i sve ono što je vizuelno u vezi sa njihovim radom, tako da publika i zbog toga želi da pogleda ovaj boks-set, ne samo da sluša, nego i da gleda.

– Na taj boks-set gledam kao opet deo duga establišmenta prema Milanu i 'Ekaterini‘. Taj dug je ostao iz onog vremena, zato što oni nisu bili prepoznati u pravom trenutku, pa ni kasnije, onoliko koliko su zasluživali, niti su bili podržani, niti su bili negovani.

Jednostavno smo došli na gotovo kao što obično dođemo i čak nismo bili spremni ni da u Beogradu objavljujemo njihove albume, iako je Milan već imao titulu i benda godine i albuma godine sa „Šarlom Akrobatom“ i tako dalje. Slično je prošao i Koja. Nego su morali da odu tamo gde će moći da budu možda bolje shvaćeni, a to je bila Slovenija, i prva tri albuma 'Ekaterine‘ objavljena su za KP RTV Ljubljana, i saradnjom te dve kuće, PGP-a i RTV Ljubljana, jer PGP objavljivao kasnije albume, došlo je do ovog boks-seta.

I sami se bavite muzikom, pišete pesme, svirate gitaru, šta sledeće?

– Trudim se koliko umem. 'Strah‘ je jedan od dva benda. Zahvaljujem na pitanju i na ljubaznosti, i o tome ćemo više pričati kad ne budemo pričali o Milanu i o 'Ekaterini'.

'Strah' radi sada drugi album. Od prvog albuma je prošlo dosta vremena i konačno smo spremni da uradimo drugi album. I moj drugi bend, 'Elvisiz', takođe trenutno jeste u nekoj vrsti hibernacije, ali će nastaviti svoj put.  Postoje još neke stvari koje radim s radošću i zadovoljstvom, i siguran sam da ćei  iz toga izaći nešto od čega nas neće biti sramota.