Prva gramofonska ploča sa džez muzikom puni 107 godina

Vladimir Racković, umetnički rukovodilac Beogradskog Diksilend orkestra, za Radio Beograd 1 za Livery Stable Blues kaže da je reč o singl ploči sa dve pesme.

Na strani B je kompozicija Livery Stable Blues u prevodu Štala bluz, gde se mogu čuti pojedini članovi orkestra kako imitiraju životinje iz štale, a druga numera je nazvana po imenu benda.

„Nalazi se na A strani tog malog singlića koji je označio novu eru ili novu muziku 20. veka. Od tada je prošlo evo 107 godina. Ova kompozicija i dalje zvuči sveže, lepo i jutarnje. Dok se ne kaže nešto o njoj, ona je samo jedan sastavni deo običnog radijskog programa. Verovatno je svako dok je slušao ovu numeru, cupkao ili ispijao prvu jutarnju kafu. Ona je ipak istorijski značajna kompozicija, jer je njome obeležen jedan početak potpuno nove muzičke ere“, ističe Racković.

Smatra se da počeci džeza datiraju od kraja 19 veka. Racković objašnjava da je 1878. godine po završetku rata između Kube i Amerike, američka vojska, povlačeći se sa Kube, kako bi se demobilisala, svratila u prvu luku na koju je naišla, a to je igrom slučaja bio Nju Orleans.

„Ostavljali su sve što vojska treba da ostavi sa sebe posle nekog rata. I šapke, i puške, i pantalone, ali i vojne muzičke instrumente. To su obično pleh instrumenti. Siromašni, koji su tada živeli u Nju Orleansu i toj regiji, došli su do njih, tako što su ih pronašli na otpadima. I to je jedini razlog zašto se u stvari džez svira na limenim duvačkim instrumentima“, navodi Racković.

U početku su na trubama i trombonima pokušavali da proizvedu nekakve zvuke, imitiraju okolinu, najviše životinje, da bi se tokom vremena pretvorilo u zaista ozbiljno muziciranje. Racković smatra da je na stvarnje džeza uticalo mnogo faktora. U ogromnom loncu, razne vrste tadašnjih muzika, koje su na tom prostoru strujale i čule se, od afričkog melosa, gospela, bluza, radničkih pesama, gomile usputnih i jednostavnih muzičkih pravaca, krčkalo se i kuvalo dvadesetak godina, kako bi konačno dobilo nekakvu formu, dobilo boju, zvuk, koji je toliko bio viralan da su svi počeli da ga sviraju.

„Džez je nastao u tački u kojoj je bilo ljudi različitih rasa iz svih delova sveta. Nju Orleans je u to vreme bio trgovački centar, velika luka. Bilo je ljudi svih boja kože, pa i Francuza. To je bila njihova kolonija i osećao se njihov veliki uticaj. Luizijana je dobila ime po Luju, Orleans postoji u Francuskoj. Glavna ulica u kojoj je džez nastao se zove Burbon strit, burbon je francusko piće. Došlo je do ukrštanja različitih kultura, pa je tako u stvari džez i nastao“, objašnjava Racković.

Iz Nju Orleansa se džez uzvodno Misisipijem vrlo brzo širio i otišao u druge krajeve Amerike. Odlazeći iz Nju Orleansa polako se razvijao u druge stilove. Vladimir Racković navodi da se prvi, osnovni stil zvao diksilend, bar onako kako ga mi zovemo u Evropi. Vlasnik diskografske kuće, koji je bio belac dao je belom orkestru da snimi prvu ploču, pa ga zato Afroamerikanci od tog trenutka zovu tradicionalni Nju Orleans stil.

„Ja sam orkestar formirao 2001. godine, i kada sam ga nazvao Beogradski Diksilend orkestar, nisam za ovo znao što sada pričam. Pre četvrt veka tu informaciju nisam imao, ali sam posle saznao da muzičari koji sviraju ovu vrstu muzike, nju definišu kao tradicionalni Nju Orleans stil, a ne kao diksilend. Kad god budete čuli da je neki diksilend orkestar u pitanju, to su sigurno belci“, ističe Racković.

Prvi čovek koji je u to vreme imao milionski tiraž je bio Enriko Karuzo i kada bi, kako navodi Racković, čuo da je još neko izdao preko milion primeraka, odmah bi se javio bendu da nastupaju zajedno. Kada je reč o najvažnijim ličnostima za nastanak džeza, Racković za najvažniju ikonu džeza ikada, navodi Luja Armstronga. Trubača koji je zarađivao pare tako što je nosio hleb i jogurt damama, koje su radile u ulici sa crvenim fenjerima u Nju Orleansu.

„Svoju prvu trubu je kupio na tom istom otpadu na kome su se nalazili ostali instrumenti. Veoma brzo je razvio veoma  visok kvalitet muziciranja i formirao stil, što je bilo jako, jako teško. Postoji mnogo drugih muzičara za koje prosečni ljudi ne znaju, ali Luja Armstronga sigurno znaju, po onim velikim obrazima i trubi, i njegovom karakterističnom glasu“, kaže Racković.

Beogradski Diksilend orkestar nastavlja tradiciju. Trenutno pregovaraju o nastupu na jednom francuskom džez festivalu, zatim u Rusiji na Volgi, na festivalu na koji će sve zemlje Briksa poslati po jedan diksilend orkestar i Srbija, kao prijateljska zemlja.

U planu je da nastupe i na Nišvil džez festivalu, da podrže svog bivšeg člana, koji ima 83 godine i dobija nagradu za životno delo.

„Za osmi mart sviramo na maskenbalu, koji se zove Noć prohibicije i svi su u obavezi da dođu obučeni u kostime epohe iz koje potiče džez“, najavio je na kraju razgovora za Radio Beograd 1, Vladimir Racković, umetnički rukovodilac Beogradskog Diksilend orkestra.