„Hotel Kalifornija“ i trnoviti put „Iglsa“

Legendarni gitarista Džou Volš odsvirao je gitarski solo u pesmi Hotel Kalifornija hiljadu puta, bilo da su u pitanju probe ili koncerti i, prema njegovim rečima, nikad mu neće dosaditi.

„I dalje predstavlja izazov. Mogu da ga odsviram ofrlje, ali ja volim da on zvuči sjajno", objašnjava Volš. Snimljen 1976. godine dvogitarski solo Volša i Dona Heldera obeležio je rok muziku zauvek i postao jedna od najprepoznatljivijih instrumetalnih deonica u prošlom veku.

Kako su došli do njega Volš objašnjava u intervjuu za britanski Telegraf. Kako ističe pesma je za gitariste veoma zahvalna, jer solo ide posle otpevanih strofa i ima mnogo slobodnog mesta.

„Imali smo dosta prostora. Pesma je otpevana. Don i ja smo se dogovorili da obojica napravimo zasebne deonice i da se na kraju sinhornizujemo. Onda smo seli u studio i počeli. Bilo je prilično napeto, a ja i Don smo uvek bili takmičarski nastrojeni. Uvek smo hteli da nadmašimo jedan drugoga. I baš to smo uspeli", priseća se Volš.

Prema njegovim rečima, dogovorili su se da se na kraju dve gitare stope, kako nijedan ne bi pobedio.

„Bilo je nerešeno. Mislim da su svi pobedili", kroz smeh kaže Volš.

Iglsi su boravili u Londonu prošle nedelje kako bi predstavili dokumentarac o grupi u okviru „Sandens" festivala.

Gitarista „orlova" sada ima 65 godina, ali i dalje u njemu postoji ona energija zbog koje je važio za jednog od luđih članova benda, gitarskog virtuoza koji je često dovodio grupu do ivice ponora.

Dokumentarac Istorija Iglsa, ipak, pokazuje da je Volš imao mnogo sreće u prošlosti i da je pravo čudo što je još živ. „Bilo mi je pomalo neprijatno kada sam video stare snimke", priznaje Volš.

„Važno je da su sve stavili u film. Pokušavali smo da ispričamo istinu, a često smo završavali alkoholisani i zavisni od velikog broja drugih supstanci. Meni je bilo sjajno, ali sam ipak otišao predaleko. Ne mogu da razumem kako sam uspeo da živim, da pušim paklu cigareta na dan i sve ostalo što sam uzimao, ostajao budan celu noć i onda odlazio na koncert i svirao", priča gitarista.

Kada se grupa ponovo, posle 14 godina od raspada, okupila 1994. godine, jedan od uslova je bio da se Volš „očisti".

„Bilo je veoma zastrašujuće izaći trezan na binu. Morao sam sve iznova da naučim kad nisam pod uticajem svega i svačega", ističe Volš i dodaje, sa suzama u očima, da je veoma zahvalan što je i dalje živ, pošto veliki broj njegovih kolega nije.

„Stvarno ne znam zašto sam i dalje ovde. Ali jesam. Zato je na meni sada odgovornost da pokažem da ima života posle potpune zavisnosti", kaže virtuoz.

Sa iskrenim intervjuima i arhivskim snimcima i fotografijama članova benda dok pišu, uvežbavaju, sviraju pesme, proslavljaju i svađaju se, dvodelni dokumentarac pokazuje put od iskrenih mladalačkih entuzijasta do istrošenih superzvezda, pre nego što su se opet okupili 1994. godine.

Rok je postao plitak i banalan

Pevač i bubnjar Don Henli svakako je nežniji deo benda - duša grupe što bi se reklo. Ipak, sad ga pomalo hvata strah od toga, da li će bilo šta što oni rade imati dugovečniji efekat.

„Nisam više siguran da muzikom možete da promenite svet. Možda nekada kad smo mi počinjali je to bilo moguće", objašnjava Henli.

Prema njegovim rečima, rok je postao previše plitak i banalan.

„Rok sve više postaje zabavna pop muzika, kao moderni vodvilj. Veoma mi je žao zbog toga", ističe Henli.

Pevač Iglsa kaže da bi ovo mogla da im bude i poslednja turneja, pošto veruje da bend više ne može da napravi veliku razliku.

„Mogli bi sad da odemo u studio i snimimo najbolju rok pesmu svih vremena i ona se verovatno ne bi vrtela na radiju i televiziji jer smo previše matori. Zato više nismo sigurni da sve ovo ima poentu", dodao je Henli.

Pa ipak, i pored žala i blage rezigniranosti Henli smatra da sviranje njihovih najvećih hitova ima efekta. Zašto?

„Zato što su to pesme koje predstavljaju vreme kada su ljudi više brinuli o dobrobiti sveta i dešavanjima u njemu. Ljudi žele da ih čuju. Prošli smo kroz sve što jedan bend može da prođe. Ostalo je samo da sviramo, što je ujedno bila i naša prvobitna želja", zaključio je Volš.