Radmila Stanković ovogodišnja dobitnica nagrade Fondacije „Tanja Petrović”

Fondacija „Tanja Petrović“ osnovana je u znak sećanja na prerano preminulu Tanju Petrović koja je, kao autorka, novinarka i urednica, profesionalni život posvetila promovisanju kulture i umetnosti u medijima, radeći u redakcijama kulture, izdavačkim kućama i kao gradski sekretar za kulturu.

Dosadašnji laureati nagrade su: novinar, filmski i književni kritičar Milan Vlajčić, kultni radijski autor Žikica Simić, urednica i autorka emisije Trezor Bojana Andrić, novinar, rok kritičar i publicista Petar Peca Popović, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, pozorišni teoretičar i kritičar i nekadašnji umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, novinar i kolumnista Teofil Pančić, Portal za kulturu Jugoistočne Evrope SEEcult.org, novinar i pisac Branko Rosić, istoričarka umetnosti i fotografkinja Goranka Matić, filmski reditelj i kreativni direktor Boris Miljković i muzički kritičar Dragan Ambrozić, novinarka Radio Beograda 2 Sara Arsenović.

Osnivači Fondacije „Tanja Petrović” su: Antonela Riha, Tamara Pupovac, Katarina Španić Ostojić, Olivera Milošević, Vojka Pajkić Đorđević, Srdan Golubović i Borut Vild.

Obrazloženje

Nagrada Fondacije „Tanja Petrović“ za izuzetan doprinos u afirmaciji kulture i umetnosti u medijima dodeljena Radmili Stanković predstavlja priznanje novinarki čiji je rad dugoročno posvećen razumevanju kulture kao ključnog prostora društvenog dijaloga, kritičkog mišljenja i javne odgovornosti.

U našem medijskom prostoru, u kojem se kultura često potiskuje na margine ili svodi na puku promociju i spektakl, Radmila dosledno insistira na ozbiljnom, analitičkom i kontekstualizovanom pristupu ovoj oblasti. Njeni tekstovi, intervjui i komentari ne tretiraju kulturu kao dekor društvene stvarnosti, već kao njeno suštinsko ogledalo – mesto gde se prelamaju etičke, estetske i političke tenzije savremenog trenutka.

Posebna vrednost njenog rada ogleda se u tome što umetničke i kulturne prakse sagledava u širem društvenom i istorijskom kontekstu, dajući prostor autorima i institucijama koje svojim delovanjem doprinose razvoju kritičke, otvorene i emancipatorske kulture. Radmila tako ne samo što afirmiše umetnost u medijima, već u novinarstvo koje se bavi kulturom i umetnošću uliva poverenje kao relevantan i neophodan prostor javne sfere.

Nagrada koja nosi ime Tanje Petrović simbolički potvrđuje upravo takav pristup: kulturu kao polje otpora banalizaciji, a novinarstvo kao odgovoran čin posredovanja između umetnosti i društva. Dodela ovog priznanja Radmili Stanković istovremeno je priznanje njenom profesionalnom integritetu i podsećanje na značaj kulture i novinarstva u očuvanju javnog smisla i demokratskih vrednosti.

Radmila Stanković i Tanja Petrović ne pripadaju istoj generaciji, niti istom medijskom trenutku, ali ih povezuje ista, retka linija odgovornosti prema javnom govoru. Ta linija nije stil, ni format, ni tema – ona je etička. U načinu na koji su govorile i govore o kulturi, obe su razumele da kultura i umetnost nisu izdvojeno polje, već mesto na kojem se društvo prepoznaje, razotkriva i preispituje.

Za Tanju Petrović, kultura je bila prostor jasne pozicije: bez zadrške, bez relativizacije, sa dubokim uverenjem da umetnost ima obavezu da se meša u stvarnost. Njeno pisanje i javno delovanje nosili su energiju otvorenog stava, često oštrog, uvek preciznog – glas koji nije tražio saglasnost, već razumevanje.

Ipak, u njihovom radu postoji duboka podudarnost: obe su kulturu shvatile kao javno dobro, a novinarstvo kao čin lične odgovornosti. Obe su odbijale neutralnost koja služi održavanju postojećeg poretka, i obe su verovale da govoriti o umetnosti znači govoriti o slobodi.

Nagrada koja nosi ime Tanje Petrović zato ne uspostavlja hijerarhiju, već kontinuitet. Dodeljena Radmili Stanković, ona ne označava nasledstvo u smislu ponavljanja, već u smislu trajanja iste etike u drugačijem vremenu. Jedan glas se ugasio prerano, drugi traje – ali ono što ih povezuje ostaje isto: uverenje da kultura ima smisla samo ako se izgovara jasno, odgovorno i bez straha.

Lepota takvog pristupa ne pripada trenutku, već trajanju – to je lepota koja proizlazi iz znanja, etike i unutrašnje slobode.