Izložba zaboravljenog vajara Medarda Rosa u bečkom Mumoku

Medardo Roso je rođen u Torinu 1858, umro 70 godina kasnije u Milanu. Studirao je umetnost u milanskoj Breri, odakle je izbačen zbog tuče. Preselio se u Pariz, ali je i tu brže gubio prijatelje nego što ih je dobijao.

Na sav svoj beskompromisni karakter, stvarao je elegična dela, smirena, puna bola, sete i dubokog razumevanja za ljudsku prirodu. Ni to nije pomoglo, jer je za evropske nacionalne države tada počinjalo vreme ratova.

„Roso je sve činio da sruši tradiciju herojskog spomenika. Njegove intimne skulpture nisu imale ništa sa monumentalnim eposom već su pokazivale obične ljude, kao neautonomne subjekte u prolaznim momentima. Svetlost je bila veza izmedju figure i prostora. Govorio je, svi smo mi igra svetlosti, materijalno ne postojimo“, navodi Hajke Ajpeldauer, kustoskinja izložbe.

Roso je radio u serijama istog naziva – Ecce puer/Dečak; Portinaia; Carne altrui/Meso tuđih tela; Aetas aurea/Zlatno doba; Bolesno dete, Madame X.

Kao i Sezana, kolege su ga zvale „umetnikom umetnika". Posle Rosove smrti, sin je kupio ruševnu crkvu u planinskom Barciju iznad Jezera Komo i osnovao Muzej Roso. I danas ga vodi Medardova praunuka.

„On je uvek bio poznat među umetnicima, tu je njegov uticaj neprekinut. Moja želja je da ga konačno upozna i šira publika. Rosova umetnost je bila teška za savremenike, ali danas, nakon što je prošlo sto godina abstraktnih i konceptualnih pokreta, mislim da su oči epohe spremne da ponovo pogledaju Medarda Rosa“, ističe Danila Marsure Roso, direktorka Muzeja Roso u Barciju.

„Roso je bio italijanski autsajder u Parizu. Tu je već postojao slavljeni nacionalni vajar, Ogist Roden, pa je Roso stajao u njegovoj senci. Bio je realista po temama, impresionista u upotrebi svetla i atmosfere i radikalno je eksperimentisao sa materijalima i procesima“, dodaje Hajke Ajpeldauer.

Ako bi se Roden i Roso upoređivali po samo jednoj karakteristici, ranjivosti modela, reklo bi se – Rodenovi modeli se herojski ruše, Rosovi antiherojski klize ka zemlju, i ne pokušavaju da se suprotstave zemljinoj teži. Zato, neki bi rekli i samo zato je Roden poznatiji, ljudi više vole heroje.