Fortitudo posle Beograda u Beču: Izložba o ženskoj hrabrosti i moći

U prostoru „nebeske kapije“, kako bi se prevela adresa Galerije „Frank“, Himelpfortgase 12, posetioce ove sedmice očekuje simbolički i bukvalno ispletena priča o ženskoj emancipaciji u Srbiji. Reference se odnose na privatne sudbine autorki, ne lične već porodične, a preko porodice i na šire društveno okruženje.

Izložba funkcioniše u tri sloja. U prvom, idejnom, postavlja se pitanje šta je značilo biti žena u Srbiji, od Miloševih vremena do današnjih woke ili „osvešćenih“ kultura koje u afektu ukidaju svaki društveni pol kao takav.

U drugom, konceptualnom, citiraju se odredbe Srpskog građanskog zakonika iz 1844, koji je ograničavao poslovnu sposobnost žene. U svom vremenu, taj je kodeks bio napredan, ali je anahrono odjekivao još čitav jedan vek, negde do danas preživeo u običajnom pravu.

U trećem, materijalnom sloju je ono što se vidi i pred posetiocima stoji kao hibridni objekat u spoju visoke i primenjene umetnosti.

Žene od tkanice i žice na Mlečnom putu

Ovaj jedinstveni projekat okuplja tri umetnice, sve tri rođene u Beogradu – modnu dizajnerku Ladu Žikić (1988), fotografkinju Mariju Đondović (1988) i vajarku Sonju Ćurin (1994).

Umetnički one stvaraju u balansu, ali kako je Fortitudo modna izložba, Ladina biografija prva dolazi u fokus. Diplomirala je modni dizajn u Beogradu i sarađivala sa brojnim brendovima.

Njen znak prepoznavanja je održiva moda, takozvani upcycling, filosofija nadolazećeg društva oskudice, onog koje vodi računa o racionalnom korištenju prirodnih resursa.

Ladina inspiracija, iz koje je praktično izvedena čitava izložba, je njena baka Ružica iz Bele Palanke. Crpeći iz tog porodičnog vrela, umetnica stvara odeću koja se poziva na istorijske srpske nošnje jednako kao i na postmoderni, dekonstruktivni i kosmički dizajn današnjice.

„Zašto svako ne bi nosio na sebi neki citat tradicionalnih narodnih nošnji, ako to želi“, pita Lada i spominje iskustvo germanskih „trahti“, narodnih nošnji koje su bešavno integrisane u svakodnevnu modu, često i u ekskluzivne serije.

Lada koristi stare srpske tehnike tkanja, pletenja i ručnog šivenja za kreaciju ultramodernih odevnih predmete koji samo u detaljima otkrivaju izvornu etnografiju. 

Za razumevanje onog što Lada radi dovoljno je pogledati crnu vunenu tkaninu složenu u sitne falte i obavijenu preko lebdeće lutke u centralnoj prostoriji. Citat srpskih narodnih nošnji, svakako, ali s druge strane sveta istovremeno i analogija japanskih nošnji, onako kako ih u ženskoj modi intepretiraju Rej Kavakubo ili Džunja Vatanabe za kultnu marku "Comme des Garcons".

Žene od gipsa i gaze gledaju zatvorenog oka

Sonja Ćurin je najpre diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, nakon toga završila vajarstvo na Likovnoj umetnosti takođe u Beogradu, gde od ove jeseni nastavlja doktorske studije.

Tri lutke koje kao modeli nose Ladin futuristički dizajn, napravila je Sonja. One su u bukvalnom smislu „otisci“ živih osoba, po čijim telima su pravljene modle od gipsa i gaze.

Sonjina „mama“ dočekuje posetioce u prvoj sobi, s ulične strane. U centralnoj prostoriji na senu sedi Sonjina „sestra“, a s tavanice se vrti autoakt same Sonje, žičana armatura ispod „kože“ ispletene od vunice. Čitav ženski deo familije ujedinjen je u nemom putovanju kroz plastične forme.

Istorijski kontinuitet osigurava bakina stolica na kojoj sedi „mama“. To je autentičan objekat koji simbolički okuplja žensku moć jedne/svake porodice u dugom trajanju, dok istovremeno koristi bukvalnost situacije („otisak dupeta“) za duhovitu igru.

Žene nosači sazvežđa

I konačno, Ladina moda i Sonjine skulpture dobijaju zaokruženu formu na fotografijama i video-instalacijama Marije Đondović.

Marija je najpre studirala dizajn u holandskom Ajndhovenu, posle toga fotografiju i savremene medije na bečkom Univerzitetu primenjenih umetnosti.

Njene fotografije osvajaju osebujnom kombinacijom apstraktnih ideja, suprematističke dinamike i minimalizma, sve to utopljeno u jarke boje i futurističke prostore.

Uvećane na monumentalne formate, Marijine fotografije beleže rad na projektu Fortitudo, samo sada sa pravim modelima (Anabel Jung, Mirijam Gaspar) koje nose Ladinu odeću, ne više lutkama-replikama porodičnih matrijarhatkinja.

U centralnom video-snimku „koji uvek treba gledati sa slušalicama“, kako kaže Marija, prati se apoteoza modno odevenog ženskog principa do zvezda. Na otvaranju izložbe prošlog pondeljka (25. novembra) bilo je teško ispuniti taj zahtev zbog gužve, ali za muziku sfera ostaje još nekoliko mirnijih dana do nedelje.

Fortitudo forza

Projekat tri Beograđanke prevodi tradicionalizam na visoki sjaj novih medija. Čini međutim i dosta preko toga, jer se preko dva pojma integriše u dugu hronološku liniju evropske istorije umetnosti.

Iza opipljivog produkta koji je početkom ovog meseca najpre stajao u Galeriji „Štab“ u Beogradu, a sada u Galeriji „Frank“ u Beču, stoji čitav sistem ideja.

Prvi od ta dva pojma je sam naslov izložbe, Fortitudo – snaga, moć, hrabrost, izdržljivost. To je termin koji se od pojave hrišćanstva selio između religije i umetnosti, uvek u grupi i nekoj kombinaciji ostalih kapitalnih vrlina, kao iustitia/pravičnost, temperantia/umerenost i sapientia/mudrost.

Drugi je implicitno pozivanje na Gesamtkunstwerk, nemačku reč koja je tako u originalu preuzimana u evropske jezike, uključujući i srpski. Označava multidisciplinarni karakter jednog umetničkog dela u mešavini vrsta, tehnika i materijale. Nekad bi se to zvalo složenom formom, kao u Jugendstilu spoj arhitekture, primenjenog dizajna i zanata; ili recimo u pravoslavlju kad se prožimaju arhitektura, freske, zlatna dekoracija i liturgija.

Danas bi se pre reklo hibridne forme, što dobro dolazi do izražaja u umetničkoj zadruzi Lade Žikić, Marije Đondović i Sonje Ćurin.

Odatle Marijino „stavite slušalice da bolje vidite“.

Stavite slušalice, stavite naočare i setite se svih jakih ili naprotiv slomljenih žena iz svoje porodice.