Izložba Aleksandre Domanović u Beču – privlači humorom, a suočava sa ozbiljnim političkim pitanjima

Skulpture Aleksandre Domanović imaju nečeg veselog. One ostavljaju utisak umetnosti kao pozitivne utopije. A za to je potrebna posebna veština, jer savremene umetnosti pre imaju nešto sa strahom, propasti i dezintegracijom kulture, nego sa obećanjem da će sve biti u redu, samo ako ljudi vredno rade na sebi.

„Istina, dosta njenih radova oko sebe širi auru sreće. Ona ima sposobnost da privuče posmatrače nudeći im lako prepoznatljive reference iz popularne kulture – fudbal, naučna fantastika, igrani filmovi, medicinske tehnologije i slično. Sve su to stvari sa kojima se ljudi sreću u svakodnevici. Humor je njena glavna strategija, ali onog momenta kad osvoji pažnju ljudi, suočava ih sa velikim političkim pitanjima našeg vremena“, objašnjava direktorka Kunsthale 1, Mišel Koton.

Od studija grafičkog dizajna pre dvadesetak godina, Aleksandra Domanović je izgradila uspešnu internacionalnu karijeru. Koristi nove industrijske tehnologije, uz one starije, kao tkanje i tapiseriju.

Na ovoj je simbolički imprint opštine Novi Sad iz devedesetih, sa četiri službena jezika korišćena u kontaktu sa strankama. Tu je Tito, pozlaćen i izmenjen. Motiv koji se kao refren ponavlja je „Beogradska šaka“, prva bionička ruka na svetu, konstruisana 1963. godine u Institutu „Mihajlo Pupin“.

„Do tog motiva sam došla preko naučnice koju sam srela u Ljubljani, Borka Jerman Blažić, ona je 1989. godine registrovala domen „www.yu. Kad sam razgovarala sa Borkom ona mi je pričala kako je Jugoslavija bila napredna u nauci i da je bila prva socijalistička zemlje sa internetom. Kad sam je pitala koja su druga postignuća u Jugoslaviji rekla mi je za kibernetsku šaku iz Beograda – to je meni bilo fascinantno“, ističe umetnica.

„Aleksandra Domanović tretira aktuelne globalne teme – nacionalizam, rodni identitet, neravnopravnost, i koristi široki raspon formi i materijala. Njeni narativi se neprestano kreću između makro i mikro plana, mnogo je autobiografskog“, navodi Mišel Koton.

„Ušla sam u razred i jedan dan je iznad table bila mapa Jugoslavije, sledeće godine mapa Slovenije. Jedne godine je bio Tito nad tablom, iduće više nije. I to meni nikad nije bilo jasno šta se tu dogodilo. Imala sam jednu učiteljicu u osnovnoj školi koja nas je učila slovenački i srpskohrvatski jezik i ona je imala kratku kosu. Meni je ličila na Tita. Ja sam mislila ako bi Tito bio žena onda bi izgledao ovako i nekako se to stopilo“, kaže Aleksandra Domanović.