Delić avantura Mirka Bojića u knjizi „Dalje od kraja sveta“

U prvom tomu knjige Dalje od kraja sveta su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju.

Na afričkom kontinentu Bojić se zatekao i prilikom antologijskog boks meča Muhamed Ali – Džordž Formen u Kinšasi i iz jednog posebnog ugla oslikao atmosferu s lica mesta, koja je pratila jedan od najvećih sportskih događaja 20. veka.

Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja. Bilo je to vreme kad su Jugoslaviji bila širom otvorena vrata nesvrstanog sveta, a blagodareći tome Bojić je doneo jedinstvene reporterske zapise iz Zambije (jedna od reportaža opisuje i boravak Josipa Broza Tita u ovoj zemlji), Zaira (danas Konga) i Etiopije.

Sa afričkog kontinenta Bojić se otisnuo preko reportaža o egipatsko-izraelskom ratu, koje su nastavljene opisanim putešestvijama po Bliskom istoku. Bojić je ovde često u veoma rizičnim situacijama, naročito na obalama Sueckog kanala, a velikoj opasnosti izložiće se i odlazeći na razgovor sa palestinskim borcem Abu Salijem, koji je u to vreme bio visokorangiran na listi terorista za kojima je Izrael tragao.

A šta reći za reportaže iz Azije i Dalekog istoka? Bojić je među prvima, ako ne i prvi novinar iz ovog dela sveta, koji se našao u Kini 1970. godine, usred kulturne revolucije. U ovu zemlju je ušao kopnenim putem, u njoj proveo dva meseca i tom prilikom zavirio u razne krajeve te dočarao atmosferu velikog preobražaja zemlje predvođene Mao Ce Tungom. K

runu azijskog dela knjige čine Bojićevi analitički članci o Indiji, ali i serija napisa, koji su pratili razvoj situacije posle atentata na Radživa Gandija. Ovde valja napomenuti da se Bojić sa Gandijem susreo nekoliko nedelja pre ubistva. Međutim, ono što u ovom delu knjige pleni jeste Bojićeva sposobnost da u maniru najboljih pisaca kriminalističkih romana plete priču koja je istragu o ubistvu Gandija dovela do počinilaca i inspiratora zločina. Školski primer kako može graditi struktura novinskog izveštavanja o jednom ovako dramatičnom događaju, koji je potresao ceo svet.

U drugom tomu knjige Dalje od kraja sveta donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).

Na santi leda na Arktiku

I naziv knjige Dalje od kraja sveta zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

Ništa manje nisu uzbuljive Bojićeve reportaže iz Vladivostoka ili, recimo, obližnje Nahotke, gradića koji u vreme kad je on boravio u njemu (1977. godine) postojao tek 27 godina. U sovjetskom beskraju, Bojić je ovekovečio i neka (danas možda sasvim iščezla) plemena, kao što su to Udege, koje je našao na međi SSSR i Kine. Kad kažemo ovekovečio, treba napomenuti da je Bojić sa svojih reporterskih izleta donosio ne samo pisane zapise, već i fotografije. I ova knjiga pokazuje i tu njegovu stranu, osećaj i „oko“ za detalje.

Fascinira i Bojićeva sposobnost da tamo u dubokom sibirskom beskraju i daljinama, napravi paralele sa Amerikom, pa osim sovjetskih „Indijanaca“ (pomenutih Udega), opiše i zlatnu groznicu na obalama reke Kolime (Možda niste čuli za tu rečicu? Duga je tek 2.120 kilometara...).

Mirko Bojić je bio i u Černobilju

Pronalazio je Bojić na ovim prostranstvima i zanimljive kopče sa našim prostorima, a svakako je iznad svih njegova storija o malo poznatom heroju oktobarske revolucije Andriji Stojanoviću, rodom iz Prizrena.

Bojić je na licu mesta i u Ukrajini, godinu dana posle černobiljske katastrofe, i beleži kakvu je pustoš i posledice ostavila. Naravno, tu su i fotografije, načinjene u kontrolisanim uslovima, kroz kišom okupano staklo autobusa, kojim je obilazio mesta od Černobilja do Kijeva. A kao u svim svojim reportažama, Bojić uvek pronalazi čoveka, običnog, malog, a u stvari, svojim požrtvovatnim delom – velikog. Manir je to koji je dosledno negovao u svojoj višedecenijskoj novinarskog karijeri, što ova knjiga svedoči.

U nastavku knjige Bojić je ponovo među retkima: sa lica mesta prati vašingtonski susret Regan – Gorbačov, ali i uzvratnu Reganovu posetu Moskvi. I opet sve to slika iz iskošenog ugla, koji teško mogu uhvatiti suvoparni izveštaji o potpisanim ugovorima i o još suvoparnijim govorima.

Sa američkog kontinenta donosimo i Bojićevu reportažu o nabavci aviona DC-10, po koji je otišao zajedno sa pilotima JAT-a. Svedočanstvo je to o moći i uzletu jednog od tada vodećih avio-prevoznika u Evropi.

Kraj knjige rezervisan je za Bojićeve jedistvene opise Kube. I tu otkrivamo Bojića poliglotu. Osim što je besprekorno govorio engleski i ruski, Bojić se naoružao i poznavanjem španskog jezika i koristeći to stečeno znanje opet je zašao među male ljude koje je zatekao te 1984. godine na Kubi.