Knjiga heroja i spomenik o spomenicima – „Čuvari istorije: Od Kajmakčalana do Bitolja“

Sedam godina pretrage terena, kopanja po arhivama, fotografisanja, čitanja oštećenih epitafa. Na oko 75 kilometara prostora od Kajmakčalana do Bitolja, koji je srpska vojska sa saveznicima oslobodila u jesen 1916, pronađeno je 700 spomenika koje su drugovi i starešine podigli vojnicima koji nisu preživeli Solunski front. Većina spomenika ležala je slomljena, obrasla šipražjem i puna zmija.

„Svaki spomenik smo podigli sa zemlje, svaki smo očistili i sa svakog spomenika smo pročitali šta na njemu piše i ne samo pročitali i zapisali, nego smo to fotografisali da ostane zauvek i oni više nikad neće biti zaboravljeni. Otkrili smo njihova imena, otkrili smo iz kog su sela, kada su poginuli, ko im je podigao spomenik, iz kog su puka bili, i još nešto, da li su odlikovani, i to smo uspeli da pronađemo“, kaže Ljiljana Tanasijević, autorka knjige Čuvari istorije: Od Kajmakčalana do Bitolja.

U knjizi su ubeležena imena više od 500 vojnika za koje se do sada nije znalo da su poginuli na Solunskom frontu. 

„Ova knjiga je namenjena potomcima, što ja kažem, da je čuvaju i ostavljaju u nasleđe jer to ostaje – oni više neće biti brojevi, oni sad imaju svoja imena, zna se ko su, odakle su, imaju svoje potomke i ostaće za sva vremena zapisani, niko neće moći da ih izgubi u nekakvim spiskovima u nekakvoj arhivi“, objašnjava autorka knjige.

Koliko je tačno vojnika stradalo na Solunskom frontu, još se ne zna. Zna se da je vojska za sobom ostavila i spomen-ploče, spomen-česme, put koji je gradila Moravska divizija, ali i da je Mihajlo Pupin poklonio još jedno zvono, ne samo ono koje je na Kajmakčalanu. I zato je knjiga za istoričare dodatni izvor saznanja o razdoblju istorije o kom se ne zna dovoljno.

„U kulturi sećanja nam je, pre svega, bitno da saznamo te memorijalne prakse koje su postojale. Ova knjiga je vredno svedočanstvo o tim memorijalnim praksama, s obzirom na to da vidimo da su ti spomenici podizani tokom i nakon rata, ali vidimo i tu njihovu zapuštenost koja se dešava u decenijama koje slede. S druge strane, podaci o tome gde su poginuli pojedini vojnici, kuda su se kretale pojedine divizije i jedinice takođe mogu da budu od značaja jer pokazuju kako su tekle i te vojne operacije“, istakao je Nenad Lajbenšperger, istoričar u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.

Govoreći o motivima da uđe u ovakav poduhvat, Ljiljana Tanasijević ističe da ni sama ne zna da objasni odakle su došli entuzijazam i potreba za tim.

„To ili osetite ili ne osetite, ja sam to osetila ne kao zadatak, da mi je to neko odredio, nego kao neku unutrašnju potrebu. Kako deca kažu ‘to klikne’, e pa tako je nešto“, istakla je autorka ovog spomenika o spomenicima.