Izložba „Deda, tata i ja“ otvorena u Galeriji RTS

Osnovni efekat radova ovih autora, jeste energetski potencijal koji izbija iz njihovih radova. On je tako žestok da baca u zasenak sve drugo što bi se nekim izoštrenim i profesionalno brušenim čulima moglo registrovati i analizirati, uzbuđuje do krajnosti posmatrača, budi u njemu ono čega ni sam nije svestan, ono davno potisnuto i zaboravljeno, a onda iznenada oživljeno osećanje praiskonske istinitosti onoga što čini oblik u svetu i materiji mimo vremena, mimo prostora. To je naročiti modalitet lepote, najčudnije, najzagonetnije reči koja se može izgovoriti.

Milan Stanisavljević, svetski afirmisan naivni umetnik, prisutan je u mnogim svetskim zbirkama. Postoji jedna davna narodna legenda, jedno iskonsko verovanje, hrišćansko, pagansko, drevno, gde u svakoj stvari a naročito u živim bićima, u deblu drveta, postoji živo biće koje i sami u sebi osećamo. To biće može se pokazati, može izaći iz svoje anonimnosti onda kada ga prepoznaju ljudi poput ovo troje izlagača. To isto važi za prazno platno u kome postoji slika, koju samo treba sagledati i pokazati.

To je sve s one strane konvencionalne granice realnosti i fantastike. Moglo bi se, konvencionalno reći, da je jednako fantastično uopšte baviti se umetnošću (danas), a posebno u domenu umetnosti; fantastično je baviti se njome bez edukacije, sa iskonskim, drevnim, mističnim osećajem života koji traži svoj izraz i nalazi svoj osoben likovni jezik, zahvaljujući rukama stvaraoca, autora.

Slično se može govoriti o slikama najmlađe od njih troje, Ivane, koja čini isto, prihvatajući se naročito pripremljenog platna, koje zapravo i nije to što ta reč obično znači, već je podloga za laike sastavljena od tajanstvenih vlakana koja primaju patiniranu boju i registruju poteze nimalo slično onima kakve povlače izučeni i vični majstori slikarske umetnosti.

Najstariji, Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”.

Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode.

Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične „nezavršene“ figure, radi i njegov sin Milan. 

Upravo ti, „nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao.

Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu.

Pred kraj života Dragiša je doživeo posebno priznanje kada je njegov rad Crni panter, jedini sa Balkana uvršten u izložbenu postavku, Kartije fondacije u Parizu.

Njegov sin Milan Stanisavljević je do sada je imao preko 40 samostalnih izložbi, učestvovao je na oko 250 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a preko 80 puta je predstavljao Jugoslaviju i Srbiju u svetu.

Milan Stanisavljević je autor patenta, Obrtne sanke sa pokretnim sedištem koje zadržava horizontalni položaj. Taj pronalazak je zaštićen u patentnom  zavodu, pod reg. br. 409/85, 1985. godine.

Ivana Stanisavljević Negić je uprkos velikom uticaju dede i oca, uspela je da izgradi sopstveni izraz, dinamičnim odnosom prema tehnici, upotrebom različitih materijala, formi, koju neprestano ispituje. Njen dinamični, istraživački duh, urođena senzibilnost i želja za sopstvenim umetničkim otkrovenjem, izdvojiće čitav niz dela koja neosporno dokazuju da je Ivana, i te kako originalna i prepoznatljiva.