Koncert mlade Anike Vavić, festival sonata, elegija i balada o odnosima među ljudima

Osnovna ideja je ista: Red klavirske muzike, red probranih književnih tekstova u zavisnosti od glavne teme. U početku je, zbog korone, to bila čežnja za slobodom, prošle godine osećaj domovine, a sada su u fokusu elegije i balade o odnosima među ljudima.

Tu je stih o rečitoj tišini i smislu sveta iz Heseove poeme Jezik. Tu je gorko duhovita Šilerova pesma Rukavica, o vitezu koji izvadi rukavicu obožavane dame iz kaveza sa lavovima i onda joj je baci u lice uz komentar – takva koja me šalje među lavove, nije za mene.

„Svaki put se neki novi ćošak ljudskih odnosa osvetli, odnosno zatamni, kao fotošop u reči i muzici, jako interesantno i za mene. Senata Prokofjeva, čiji sam skerco večeras izvela je iz njegove Ratne sonate koju je napisao 1939, sa tim ružnim zvucima u prvom stavu, ja sam svirala drugi stav; ali je ona puna lirike, puna je humora, u njoj ima i cirkuzantskih osnova to me je podsetilo na ovu rukavicu koja je bačena. Postoji humor u celoj toj priči. A šta je život, šta su međuljudski odnosi bez sarkazma i humora. Martin je izabrao zaista divne inspirativne tekstove“, kaže Anita Vavić.

„Tišina govori, svet ima smisla, to je tako dobar stih. Bez smisla, bez razloga, nema ničega, ni teatar ne bi tekao, muzika bi zaćutala. Bez smisla je umetnost samo egomanija bez kraja, a ne stvar koja nešto daje. Podariti smisao nečemu, to je lepa stvar. Čovek se mora potčiniti zakonima duha, mora naučiti da se njima služi, da bi oni njemu služili. I tako smo opet kod smisla, a onda je sve u redu“, navodi Martin Švab, glumac Burga.

Od aprila je Anika Vavić službeno postala „Stejnvej“ umetnik. Na toj listi, od kad je osnovana pre vek i po, stoje imena kao Anton Rubinštajn, Sergej Rahmanjinov, Džordž Geršvin, od današnjih Danijel Barenboim, ali i Bili Džoel i Dijana Kral. Ako Anika daje koncert u eskimskom iglou za kolektivne namene, da li to znači da „Stenvej“ mora da pošalje svoj klavir?

„Nažalost, ne, ali tu je i nada da i kod Eskima stane jedan Stenvej na santu leda. To je više jedna vrsta ljubavi koja se meni pruža natrag. Ja otkad sviram klavir sanjam da posedujem jedan instrument, sad posedujem dva i presrećna sam što sam ja njihov umetnik“, ističe Anita Vavić.

Nusberg pored Beča je mesto koje odavno neguje vlastite tradicije u kulturi življenja, umetnosti i odnosu prema prirodi. U tu istorijski izraslu umetnost in situ je Anika Vavić dodala još jednu tradiciju, svoj letnji festival za klavir i poeziju.