Izložba „Idoli i rivali“ u bečkom Umetničko-istorijskom muzeju

Tamo gde su epohe zbunjene, umetnost pokazuje put. Retroaktivno je to često tačno, ali dok nastaje, umetnost je kompetitivna, u pojmu paragone ili takmičenje. Iz Antike, paragone je preuzela renesansa, nastavio barok.

Bruneleski se, navodno nikad nije oporavio nakon što ga je Giberti pobedio na konkursu za reljefe na vratima firentinskog Baptisterijuma.

Sto godina kasnije su Mikelanđelo i Leonardo dobili nalog za dve freske u Palati Vekio na temu firentinskih vojnih pobeda. Nikad nisu izvedene, a kako su izgledali originalni kartoni poznato je samo iz kasnijih citata, ovde Rubensa i Aristotela Sangala.

„Na ovoj izložbi želimo da pokažemo kako rivalstva unapređuju razvoj umetnosti. Nadmetanja su krila umetnosti. Uz konkurenciju ide i zavist, ali je uvek bilo i saradnje. Ovde pokazujemo kako se punoća kriterijuma menjala kroz vreme, kako su sastavljani žiriji, koliko
je bilo agresije u rivalstvu“, objašnjava Sabine Hag, direktorka Muzeja Kunsthistorisches.

Godine 430. pre Hrista je u Efesu na konkursu za najbolju statuu Ranjene Amazonke pobedio Fidija. Da li je zaista bio bolji od konkurenata, kad se i oni ovde pokažu u nizu? Ulog je uvek veliki – čije će delo, ruka i ime ostati da svetle kroz vekove. Ko će živeti još dugo nakon smrti?

Postoji li uopšte najbolje?

„Ne! Jer na kraju krajeva iz takmičenja kao pobednik uvek izlazi sama umetnost. Ko pobeđuje, ko je u fokusu i diktira pravila, to je uvek pitanje epohe i perspektive. Jedna stvar je međutim jasna - Mikelanđelo je fiksni referentni punkt za niz generacija umetnika koji su ga oponašali, merili se sa njim i pokušali da budu bolji“, naglašava Sabine Hag.

Paragone je u principu apstraktni koncept. Ali Đorđo Vazari je pisao kako je Andrea del Kastanjo ubio Domenika Venecijana zato što je imao bolji kolorit. Vazari je tu preneo fake news (lažnu vest), stvar se nije odigrala tako. Veneciano je umro od kuge. Ali svejedno je ta priča tako pustila korenje u istoriji, da se prenosi do danas.