Fotografije Robera Duanoa su oda izgubljenoj ljudskosti i običnosti

Rober Duano, dete pariskog predgrađa, rođen je 14. aprila 1912. godine. Tokom dugog i bogatog stvaralačkog života, umro je 1994. godine, periferija Grada svetlosti bila je u fokusu njegovog objektiva.

Poput impresionista, napušta studio u potrazi za svojim originalnim stilom. Luta od nadrealizma, preko avangardizma, foto-žurnalizma, da bi postao majstor humanističke crno-bele fotografije. Bio je to neminovan logički sled i intuicija umetnika. Opredelio se za autentični, svakodnevni, spontani pariski život koji se brzinom svetlosti obnavljao i menjao posle tmurnih i nesrećnih godina Drugog svetskog rata.

„Cilj izložbe je da publici otkrijemo jednu epohu, ispisanu originalnim načinom fotografisanja koji više ne postoji. Taj crno-beli umetnički prikaz oživljava jedan gradski prostor, ceo jedan univerzum u potpunosti promenjen, evoluiran. Duanoovo stvaralaštvo od neprocenjivog je značaja za današnje društvo, da bi istovremeno budilo nostalgiju za jednim prošlim svetom, koji je zauvek nestao“, navodi kustos izložbe Gabrijel Bore.

Duanoov imperativ je spontanost, ali je životna ironija nepredvidiva. Planetarnu popularnost postigao je kultnom fotografijom Poljubac ispred Gradske skupštine. Najpoetičniji čin dve zaljubljene osobe, bio je odglumljen za potrebe magazina Lajf, 1950. godine.

„Karakteristika Duanoovog rada je senzibilitet prema običnim građanima, narodu. Svojim razigranim duhom, on je uspeo da ravnotežom između organizovane i spontane fotografije, prikaže sve nijanse tadašnjeg društva“, dodaje Bore.

Tokom dugih pariskih šetnji sa prijateljem Žakom Preverom, naučio je da prave reči menjaju ugao posmatranja, tako da banalni dnevni scenario u određenom momentu postaje neobičan i lep.

U digitalnoj eri hiperinflacije ulepšanih fotografija, Duanoove su oda izgubljenoj ljudskosti i običnosti. Oni isijavaju i slobodu, radost, ushićenost, danas svojstvene samo deci. Čovek je shvatio da je nada, najčešće, lažni zanos, prevara.