Strast za pričanjem priča i radost igre - priča o Edenu fon Horvatu u bečkom teatru

U Edenu fon Horvatu ujedinjuju se srednjeevropske kulture. Živeo je u čitavom tom prostoru, detinjstvo je proveo u Beogradu. U bečkom Narodnom pozorištu je izvedena premijera komada u kome se veselo-tužno prati poslednji dan u životu ovog austrijskog autora.

Na scenama bivše Jugoslavije rado su se igrali tekstovi Edena von Horvata. Priče iz Bečke šume ili Kazimir i Karolina bili su kućno ime na repertoaru beogradskih i zagrebačkih pozorišta.

Pred Horvatovim „narodnim komadima" o ljudima okovanim socijalnim statusom, padali su i kapitalizam i socijalizam. Bežeći od nacista iz Beča posle Anšlusa 1938, Horvat se našao u Parizu, odatle je nameravao dalje, za Ameriku i Holivud.

Veče uoči puta, na njega je pala grana na Jelisejskoj aveniji blizu Trijumfalne kapije i ubila ga. Samo njega. Šta je scenski izazov kad se dramatizuje epohalni vic?

„Došli smo u Beč sa 500 stranica teksta, onda smo to skratili na 250 strana, onda smo i to isekli na 130, i sada je negde oko 66. Bilo je još teškoća, kratko vreme i korona, bolest i izolacija", kaže reditelj Pavel Liška.

„Takođe i to da mi obično zagrizemo više nego što možemo da progutamo. Napišemo i planiramo nešto što od početka znamo da nije moguće. Onda režemo i skraćujemo", dodaje rediteljka Keli Kuper.

„Život je tragičan, ali kad se pogleda u ogledalu pozorišta, onda je komičan. Mi smo generalno veseli ljudi i tražimo razlog da se smejemo, ali ne radimo za smeh", istakao je Liška.

Ova predstava pokazuje alternativni tip bele globalizacije kad bi je nosili mali evropski narodi. Autorski dvojac dolazi iz njujorškog "Nature Theater Oklahoma", a ime iz završnice Kafkinog romana Amerika.

Horvat u Parizu piše početak romana Zbogom Evropo, koji usud pretvara u Zbogom Ameriko. I glumački je tragikomedija Karoline und Kasimir - Noli me tangere izazov.

„Ova estetika je atipična jer sve vreme imamo mikrofone u uhu i govorimo tekst onako kako nam stiže, mi ga samo ponavljamo i to je sasvim drugačije od onog što se smatra glumačkom profesijom. Da se tekst nauči i izgovori, toga u ovoj produkciji nema", izjavio je glumac Samuil Stojanov.

„Namera je bila postići pozorišni džem-sešn, kao džez improvizacija o Edenu von Horvatu, kakav je bio i kakav je mogao da bude u svom poslednjem danu. I mi smo iznenađeni rezultatom", rekao je glumac Frenk Genser.

Radnje, mesta, jezici, mediji, autori, sve se brzo menja u ovoj predstavi koja se vrti kao panoptikum. Ono što je drži zajedno je strast za pričanjem priča, i neverovatna radost igre.