Čovek i priroda u zajedničkom strahu - „Pad kuće Ašer" u bečkom Burgu

U bečkom Burg teatru održana je premijera drame „Pad kuće Ašer“. Kratka priča Edgara Alana Poa, objavljena pre 180 godina, poslužila je kao parabola o povezanosti čoveka i prirode u zajedničkom strahu od propasti.

Edgar Alan Po je pisao o onima za koje su snovi jedina realnost: o šizofrenima u budnom snu, o supersenzibilnim ubicama, destruktivno zaljubljenima i opsesivno histeričnima. Mnoge stilske karakteristike horora se i danas hrane iz njegove literarne zaostavštine.

Posebno je Pad kuće Ašer bio inspiracija za sve kasnije „darkerske“ i neogotičke izdanke od umetnosti do mode. Priča: brat sahrani katatoničnu sestru živu u kripti velike porodične kuće usred šume.

„Sigurno da nama nedostaju tehničke mogućnosti filma da šokiramo, ali nekad za horor šokantno i nije najvažnije. Nekad i u mirnoj situaciji leži mračno; nesigurnost i neizvesnost mogu da budu vrlo preteće, a da se nikad ne pokažu. Tu pozorište raspolaže sa dovoljno sredstava da kreira atmosefu horor situacija iz života“, istakao je glumac Jan Bilov.

Nemačka rediteljka Barbara Frey je osigurala konsekventno dostojanstvo poetske reči. Samo po sebi legitimno, kao trend iritantno.

Na pitanje da li savremeno pozorište sme da se odrekne humora, makar crnog humora, Bilov odgovara: „Da, ja isto mislim da je komad mogao da bude više u smeru Rocky Horror Picture Show sve je bilo tu, ali rediteljka se odlučila za asocijativan strah kroz atmosferu, prostor, raspoloženje i svetlost.“

Ritam muzike je pogrebni marš, ritam radnje je niz osujećenih epizoda koje se presecaju pre nego što razviju scensku punoću. Ovde je i Burg eksperimentalna scena.

Horor kao žanr na sceni je praktično nepostojeći, čudo prirode, jer je pozorište već samo po sebi, kao medijum, ogledalo strahota koje se događaju u realnosti, pa horor na horor deluje kao tautologija pozorišta.

Ova inscenacija Burga je ritmična i muzikalna obrada u okviru takozvane estetike mračne ili negativne romantike.