Andrićeva nagrada Dejanu Stojiljkoviću za „Neonski bluz"

Spajajući iskonsku želju za pripovedanjem s novim osećanjem istorije i modernim kulturnim senzibilitetom, Stojiljković je ostvario niz upečatljivih pripovednih situacija - kroz koje se njegovi junaci neprestano kreću, navodi se u odluci žirija.

-Andrićeva nagrada mi znači pre svega zbog imena koje nosi, i zbog činjenice da se vezuje za formu priče, a svi smo mi na neki način izašli iz Andrićevog šinjela.

Povezujete daleku prošlost, od Rimskog carstva, preko Prvog i Drugog svetskog rata do danas, pop zvezde, demone, obične ljude, vampire. Da li je i to na Andrićevom tragu?

-To što ja pišem često se naziva multižanrovski, mada ja ne volim kada se proza toliko gura u te međužanrovske okvire, jer mi možemo i kod Andrića da razumemo da je ova priča i malo fantastika, ova je malo horor, realizam, ovaj žanr, onaj žanr. Takođe i Andrić je bio multižanrovski pisac, okušavao se u raznim žanrovima.

Zadužili ste Nemanju Lukića, književnog junaka. Kako vam uzvraća?

-Nemanja Lukić je primer lika književnog junaka i o tome je i Andrić pisao, ja mislim u Znakovima pored puta da se desi da se književni junak otme od autora i živi neki svoj život. To se meni upravo desilo sa njim i ja sad pokušavam da ga kroz priče i novele pa i kroz jedan novi roman koji pišem vratim na neki put koji sam ja zacrtao.

Pišete romane i pripovetke. Kako vidite mesto pripovetke u vremenu kada vlada roman?

-Vraća se pripovetka lagano i mislim da ne možete biti dobar pripovedač ako ne pišete kraće forme. To je pripovetka, minijatura, novela, noveleta., a ne samo roman.