Struktura i haos – soba do sobe u bečkom Muzeju primenjene umetnosti

U bečkom Muzeju primenjene umetnosti su paralelno otvorene dve izložbe: Jedna je posvećena čuvenom modernističkom arhitekti Adolfu Losu, druga, nazvana „Drsko i slobodno“ iz depoa izvlači zaboravljene objekte. Prva je o pravilima, druga o odsustvu pravila: Struktura i haos, soba do sobe

Muzej primenjene u Beču deli sudbinu svih evropskih kulturnih institucija u ovoj pandemiji. Malo je otvoren, više zatvoren. Izložbe se pripremaju, odlažu, tiho otvaraju, a svaki posetilac je poen u bitki za normalnost.

Iz frustracije je rođena ideja o invaziji iz depoa. Jedino zajedničko tim predmetima je da su nekada nekome bili važni.

„Ovo je spontano organizovana izložba za neobičnu godinu. Cilj je bio da radimo sa vlastitim arhivama i zbirkama i pokažemo da to nije nužno nedostatak. Zato ovi objekti izgledaju kao invazija objekata u jednoj godini invazije. Klasične izložbe vode računa o restauratorskim zhtevima, muzealnom sistemu, tematskim celinama - ovi objekti koji su upali na stalne postavke imaju slobodu da gaze zatečene kontekste. Oni vode drske dijaloge u 'poprečnom' čitanju priča. Tu nema zajedničke crvene niti - kroz ovaj haos analogija vodi zelena neonska linija", objašnjava kustoskinja Janina Falkner.

Izložene čipke su plele stanovnice takozvane „kuće posrnulih devojaka", koju je vodila Berta Papenhajm, prva Frojdova pacijentkinja, poznata kao „Ana O".

Tu je barokna kabina Donalda Juda sa stolicom na krovu. Ili plastični Isus u vitrini sa staklom; maska koja liči na one koje su nosili doktori u doba kuge; nogice od nameštaja u poslednjem zagrljaju.

Ove godine pada 150. rođendan Adolfa Losa. Gradio je čisto i redukovano pre Bauhausa i Korbizijea. Jedan od njegovih pronalazaka je specifičan „prostorni plan“ po kome tavanice, čak ni na istom spratu, nisu morale da budu iste visine.

Los je istina sa fasada skinuo anđele i kartuše, ali je istovremeno uveo luksuzne materijale kao mermer, ili skupocene vrste drveta, čije su se teksture i mustre ponovo pojavljivale kao ornamenti. „Govorio sam u prazno“ stoji iznad Losove biste. „I nije mi žao“ piše iznad njegove posmrtne maske.

Sa jedne strane invazija nevezanih objekata koji se diahrono kreću kroz istoriju. S druge strane izložba o redu i poretku koji je moderna arhitektura donela sa sobom početkom 20. veka. U centru te izložbe je Adolf Loos, graditelj koji je uništio ornament, da bi fasadama dao prostora da dišu.