„Una“ u Zvezdara teatru: Šta se krije iza strastvene ljubavi?

Međutim, Kapor je, na sebi svojstven način, umeo da kroz takozvane lake, popularne sadržaje progovori i o nekim drugim temama. To čini, tragom romana i aktuelnog trenutka, i iskusni dramski pisac Stevan Koprivica.

Kao i u romanu, tako i u predstavi prepoznajemo određeni društveni i politički kontekst: previranja na Univerzitetu, uticaj političkih opredeljenja na razvoj karijere, manipulativni karakter masovnih medija, tematizovanje prednosti i ograničenja demokratije, sukob proevropske (profesor Babić) i panslavenske linije (prodekan Dukić, koji u jednom trenutku kaže: „Oni hoće vlast! To bi bila najgora vlast na svetu: vlast univerzitetskih profesora!“) itd.

Naime, studentkinja sociologije medija traži intervju od popularnog profesora, ali po nalogu prorektora („mala usluga“, kako on kaže) koji je, zapravo, ucenjuje obustavom procesa protiv njenog oca i prestižnom Fulbrajtovom stipendijom. Upravo tako!

Elem, prodekan, ali i politička stranka kojoj pripada, želi da sazna na kojoj je strani profesor, levoj ili desnoj, s obzirom na to da se „pritajio“ nakon što je držao vatrene govore kod Terazijske česme (novi kontekst u odnosu na roman). Kao i u svim sličnim (melodramskim?) zapletima, nečasna namera se pretvara u neobuzdanu, strastvenu ljubavnu vezu (aferu?) za koju, istina, profesor od početka tvrdi da je ljubav sa ograničenim rokom trajanja (ne samo, ili baš zbog velike razlike u godinama).

Dejan Projkovski postavlja predstavu, tragom tekstualnog predloška, kao proširenu duo dramu (uz već pomenutog prorektora koga igra Marko Gvero, tu je i profesorova otresita supruga Olga u tumačenju Sene Đorović) u kojoj se prepliću profesorova predavanja (publici, to jest studentima) i odmereno, stilizovano režirane ljubavne scene uz sporadiče, za moj pozorišni ukus pomalo patetične znakove, rediteljska i scenografska rešenja (u erotskoj igri profesor na svojoj mladoj ljubavnici svira kao na violini dok iznad njih svetluca zvezdano nebo iznad garsonjere na Zvezdari), a sve se odigrava na plastičnom kauču što bi, valjda, trebalo da implicira neodrživost ove neprirodne, veštačke veze.

Predavanja se dotiču gneva mlade generacije „Mladost nije nikakva prednost!“, kaže profesor), uz propoved/savet da se ne treba kriti iza kolektivne mržnje i urlanja gomile, do Sokratovog negiranja grčke demokratije („Lopovi i prevaranti će hteti najviše državne funkcije, a demokratija će im to dati“).

Zanimljiv je i glavni scenografski znak do kojeg su, verujem, zajednički došli dugogodišnji saradnici reditelj Projkovski i scenograf Valentin Svetozarev, a to su naopako okrenuti, sivi transparenti za koje smo slutili da nose izvesne parole. Kad se okrenu licem prema publici vidimo da su to knjige, a ne parole, što se može dvojako razumeti.

Iza svakog bunta i nepristajanja na postojeće stanje stoji snaga pameti i obrazovanja, ali, možda, i kao poruka da umesto parola u šake valja uzeti knjigu. Ili je nešto treće?

Vrstan glumac Nikola Ristanovski igra šarmantnog profesora Mišela Babića, tačno i suvereno, kao čoveka umnog i obrazovnog, jasnih stavova, uverenja i principa, pomalo nalik homo ludensu, ali razočaranog i već umornog od svega (ljubavnih afera, medijskih i politički marifetluka, Univerziteta, društvenog i javnog života uopšte). Iz njega decentno izbijaju ozlojeđenost i rezignacija koje su već decenijama naše (srpske?) endemske bolesti.

S druge strane, Ristanovski je, svojstveno svom glumačkom habitusu, u lik profesora Babića uneo i svoju ličnu, melanholičnu crtu, čime je lik učinio još uverljivijim i plastičnijim glede profesorovih uverenja i svetonazora.

Mlada glumica Magdalena Mijatović, koju sam do sada gledao samo u jednoj pozorišnoj predstavi (ali ne u glavnoj ulozi) ostavila je vrlo pozitivan, upečatljiv utisak. U ulozi Une (jedinstvena i posebna) ona je bila i pametnica i zgodnica (kako reče prorektor), odmereno drska i samosvojna, nežna i ranjiva, otresita i mladalački usplahirena.

Štaviše, ona i svojom pojavom (krupna, stasita) odgovara ovoj ulozi, odnosno liku koji tumači. Vrlo dobar rad, vrlo dobro iskorišćena glumačka prilika.

Sve u svemu, uspešna predstava na „lake i teške teme“, odmereno aktuelna, koja sasvim odgovara repertoaru Zvezdara teatra. Nema sumnje da će biti rado gledana i popularna, kao svojevremeno Kaporov roman i istoimeni film Miloša Radivojevića sa Šerbedžijom, Sonjom Savić i Milenom Dravić u glavnim ulogama.