Teatar na raskršću: porodične drame i društveni kontekst

Iako je ovogodišnji festival „Teatar na raskršću" održan pod sloganom Cenzura i autocenzura na primeru pozorišta najmanji zajednički imenitelj prikazanih predstava (glede tematskih korpusa) mogao je da bude drukčiji, ali to ovde nije tema. Reč je, zapravo, o porodičnim dramama u određenom društvenom kontekstu (Galeb Čehova, Kiselina Asje Krsmanović, Kuća za lutke, drugi deo Lukasa Hnata, Gospoda Glembajevi Krleže i Očevi i oci Slobodana Selenića).

Naslovi dovoljno govore, zato ne bih dalje eksplicirao svoju tezu i uverenje. Za ovu priliku osvrnuću se na tri predstave (po redosledu prikazivanja na Festivalu) koje su na mene ostavile najpozitivnije utiske, a kako se ispostavilo i na sva tri Žirija.

Ono što nas ne izjede, pročisti nas

Kiselina u isto vreme može i da nagriza i da pročisti, u zavisnosti kako je i u koju svrhu koristite. Slično se može reći i za predstavu Kiselina (Bosansko narodno pozorište Zenica, Festival bosanskohercegovačke drame i Scena MESS Sarajevo) koja je nastala prema vrlo dobrom dramskom tekstu Asje Krsmanović u promišljenoj, decentnoj, nenametljivoj režiji Nermina Hamzagića.

Naime, ova porodična, ali i nadasve intimna, lična drama nagriza dušu gledalaca podjednako kao i dušu svakog od likova u komadu, ali na kraju, i pre svega rekao bih, pročišćuje od brojnih, nagomilanih afekata. Iako tretiraju teške teme: odnose unutar porodice koji su uvek na svoj način komplikovani (bez obzira na to koliko su porodice srećne ili nesrećne, funkcionalne ili disfunkcionalne), međugeneracijske odnose, smrt, gubitak bližnjeg, sreću i nesreću, ljubav i nerazumevanje, i tekst i predstava to čine na jedan relaksiran, humorom protkan način.

Otuda su članovi ove porodice, umesto oko nedeljnog ručka, okupljeni oko spremanja turšije za zimnicu (i kiselog kupusa koji preplavljuje scenu) čime se na duhovit način parodira i dekonstruiše tradicionalan običaj, ali i čitav patrijarhalni sistem vrednosti.

Ovo jeste porodična drama o tome šta jednu porodicu čini osnovnom ćelijom društva, funkcionalnom ili disfunkcionalnom, jeste i priča o međuljudskim odnosima, različitim generacijama, gubicima i nedostajanjima, o tome kako nastaviti život posle gubitka sina, majke, bližnjeg svog uopšte, o sećanjima i kajanjima, ali je suštinska drama pre svega unutrašnja, u dušama pojedinaca, zbog nenadoknadivog gubitka, ali i zbog propuštenih prilika da se onome ko je napustio ovaj svet za života iskaže ljubav, razumevanje, empatija.

Ko se nije sučelio sa ovim dilemama, koga nije, poput najotrovnije kiseline, grizla savest zbog sličnih propusta, taj se nije ni rodio.

Osnovne odlike ove predstave su jednostavnost, toplina, nepretencioznost, scenski minimalizam (od režije i scenografije do upotrebe zvučnih i svetlosnih kulisa) i suverena, plastična, svedena, a toliko snažna i upečatljiva glumačka igra u kojoj prednjače Gordana Boban i Mirvad Kurić, uz svesrdnu podršku mlađih kolega Selme Mehanović i Benjamina Bajramovića.

Mafijaški veltanšaung

Ako hipotetičko pitanje, posle završne scene predstave Gospoda Glembajevi (Crnogorsko narodno pozorište, Podgorica), u čitanju reditelja Danila Marunovića, glasi: 'Ko su ovi ljudi?', onda su moguća tri odgovora.

Onaj ko nije čitao Krležu, ali je gledao Kopolinog Kuma, mogao bi da odgovori, kao iz topa, to su članovi mafijaške porodice Korleone, lopovi i zelenaši (u zelenim kostimima, naravno!). Neko bi, pak, odgovorio (citirajući više nego tačnu odrednicu Barunice Kasteli): to su prevaranti i ubojice koji su se obogatili na tuđoj nesreći.

Poznavalac Krležinog dela lako bi zaključio da su to savremeni, ovovekovni Glembajevi, ogrezli u ubistvima, pljačkama, prevarama i otimačini, dosledni baštinici veltanšaunga svojih predaka i uzorni modeli svojih potomaka.

U takvom društvu, ona koju nazivaju bludnicom, promućurna Barunica Kasteli (rafinovana, decentno zavodljiva Kristina Obradović), zapravo je najpoštenija i najčestitija, ona barem otvoreno priznaje na koji način, ali i po koju žrtvu, unovčava svoj šarm i erotsku inteligenciju. Svi ostali su beskrupulozni pokvarenjaci, licemerni prevrtljivci i zelenaši: simbol društva koje počiva na zlu, organizovanom kriminalu, korupciji, nepravdi i lažnom moralu.

Krležinu priču o dekadentima i špekulantima iz prvih decenija 20. veka reditelj smešta u savremeni kontekst iz razumljivih razloga: jedan od najstarijih zanata (ubiranje profita nečasnom trgovinom i prevarama, umesto samopregornim radom) danas je razvijen do neslućenih visina i perfekcija kakve podrazumevaju takozvana pravila unosnog biznisa.

Osim socijalne i društvene dimenzije, i Krležini i ovi savremeni Glembajevi počivaju i ishode iz porodične drame. Temeljni agon je onaj između oca i sina, starog lisca Ignjata (upečatljivo, suvereno, plastično i ubedljivo tumačenje Svetozara Cvetkovića) i rastrzanog, neusklađenog, melanholičnog Leona (tačna, liku primerena igra Miša Obradovića). Ovo rivalstvo zapravo razotkriva suštinu glembajevštine: endemska pojava u otrovanom društvu.

Svojevrsna je ironija što je novi kum, Don Leone (nepatvoreni Glembaj kako sam sebe opisuje, jer, ipak, krv nije voda), posle finansijskog kraha imperije Glembaj, zavaljen u fotelju s glembajevskim monogramom, zapravo go i bos (bukvalno i metaforički), ali okružen vernim, napirlitanim članovima porodice lešinara.

Nema nikakve sumnje da će se oni, uskoro, nekim novim marifetlucima i nepočinstvima izvući i vozdignuti iz finansijskog sloma.

Svi naši nesporazumi, međusobice i deluzije

Svi naši (srpski, multikulturološki, interkulturološki itd.) nesporazumi, isključivosti i sukobi, sadržani su, na mikro planu, u romanu Slobodana Selenića i sažeto elaborirani u predstavi Očevi i oci nastaloj po istoimenom delu (Narodno pozorište u Beogradu).

Autorka dramatizacije Kata Đarmati prepoznaje, izdvaja i u tekstualni predložak smešta osnovne tematske i značenjske rukavce epski raspričanog romana jednog od najznačajnijih srpskih pisaca druge polovine 20. veka, dajući im potentnu, polifonijsku dramsku formu.

Na tom tragu, baštineći iskustva postdramskog pozorišta, s likovima koji i delaju i pripovedaju, reditelj Veljko Mićunović radnju smešta u neku vrstu amfiteatra u kojem svi likovi – svako na svoj način, iz svog iskustva i nasleđa, obrazovanja i uverenja – kao u agori raspravljaju i polemišu o porodičnim, nasleđenim, podrazumevanim, kulturološkim i političkim prožimanjima, pretapanjima i preplitanjima naroda i njihovih običaja (ovde Srba i Engleza), nesuglasicama i sukobima, podjednako kao i o nacionalnim, verskim i generacijskim opredeljenjima, predrasudama i isključivostima.

Ali, nije reč samo Srbima i Englezima, o metafori je reč. Naravno, Selenić nije slučajno izabrao Srbe i Engleze kao paradigmu.

Kao i u romanu, tako i u ovoj predstavi, svedočimo sučeljavanju različitih nacionalnih identiteta, kultura i nasleđa, sučeljavanju i sukobu različitih generacija, ideologija i političkih uverenja/opredeljenja.

Ta sučeljavanja i sukobi ogledaju se, najpre, kroz susret i prožimanje dve kulture, dva naroda, dva nasleđa: srpskog (članovi porodice Medaković i Nanka) i engleskog (oličenog u snahi Elizabeti), a potom (ili na prvom mestu?) na generacijskom i ideološkom planu razilaženja i razmozilaženja Medakovića i sukobu njihovih (odviše srpskih?) korena i svetonazora, a sve to kroz tri generacije: Milutin (rojalista), Stevan (građansko-liberalne provenijencije) i mlađani Mihajlo (unuk i sin, skojevac i komunista).

Izvanredna glumačka podela i igra. Sinhrona i usklađena, primer većih i manjih glumačkih bravura, u zavisnosti od uloga i scenskog prostora, primer vrhunskog scenskog govora, melodije i ritma, koja vrhuni u ostvarenjima Nikole Rakočevića (uvek suveren, minuciozno tačan, glumački odvažan), Vanje Ejdus ( uverljiva, šarmantno začuđena Engleskinja) i Sene Đorović (izuzetna u ulozi autentične, patrijarhalne, otresite, pa i zadrte žene, srpkinje po prevadhodstvu, obrazovane i utemeljene na epskom nasleđu, tradiciji, čvrstini i samosvojstvu).

Odlična predstava, potvrđena i nagrađivana i pre dolaska na ovaj Festival.