Fredrik Bakman u „Slici s morem“ – četiri života, jedno platno i legenda o prijateljstvu

Nisam pripadnik bakmanomanije koja je počela da hara sa Uveom. Bila sam čitalački usamljenik na globalnom književnom ostrvu gde je vladala opšta euforija izazvana njegovim delom. A onda je došao ovaj roman i izazvao u meni pravu erupciju najdubljih čitalačkih emocija. Ozbiljan i duhovit, dirljiv i surov, slavi život, borbu, ljubav, umetnost.

„Umetnost je slučajnost, ljubav je haos... umetnost je krhka magija, baš kao i ljubav“ kaže jedna od junakinja romana.

U originalu je nazvan Prijatelji. Svaka pohvala prevodiocu Nikoli Pajvančiću ili onom ko je dao naslov srpskom izdanju.

Fredrik Bekman nas „preko veze", literarne naravno, uvodi u zatvoreno društvo četvoro tinejdžera. Nih povezuju teške naslage još sasvim mladih života i opora svakodnevica. Ta veza toliko je čvrsta, a zid koji su podigli oko sebe toliko visok da iza njega ima mesta samo za njih.

„On je jedan od nas" lozinka je za ulazak u svet Kristijana, Joara, Teda. Nešto kasnije došla je i „jedna od njih", Ali.

Sve je počelo kada su imali 14 godina, nastavlja se četvrt veka kasnije.

U svet njihovih nesrećnih života ulazimo na suprotan ulaz, na glamuroznoj aukciji jedne slike. One iz naslova knjige.

„Neke dobro raspoložene žene neprekidno fotografišu, ali ne umetnička dela, već jedna drugu. Neki ozbiljni muškarci razgovaraju o svojim omiljenim slikama, ne kao o umetničkim delima već kao o investicijama – kao da su uramljene novčanice.“

Kada pričaju o najboljoj investiciji u prostoriji, pokazuju na jednu sliku i kažu: „Slika s morem, kao da je ona samo to, plava i skupa.“

A ona je priča o četiri života.

Potpis umetnika i likovi na slici svojevrsni su spomenik nesvakidašnjem prijateljstvu dece koja su na molu međusobno lečila rane okrutnog okruženja, vidljive na telu i skrivene u duši. Oni su na slici i u potpisu umetnika, akronimu njihovih imena. Kada su posle druženja, na kraju dana, išli kući, rastajali su se uz pozdrav „sutra“. To je bilo „blago podsećanje da uprkos svemu još imaju jedni druge“. Očevi su uglavnom nasilnici. Figura majke je literarni kip tople i jake zaštitnice.

Tedov otac bio je drugačiji, ali rano je umro. Njegovi roditelji, pričaće on, „nisu bili kao dva magneta. Bili su kao dve boje. Kad su se jednom pomešali, nije bilo načina da se razdvoje... Moraš da živiš uz nekog ne samo s nekim“. Jedna od priča u slavu ljubavi.

Takođe, kada deca ne prezaju ni od sitne krađe boje i platna da bi podstakla druga da ostvari talenat i naslika svoje remek delo. Najveća posveta ljubavi je poslednji čin umetnikovog života. Umire s 39 godina i zaveštava sliku Luizi koja na poseban način postaje „jedna od njih". Majka ju je napustila kada je bila dete. Ona ne zna šta je dom. Ali je duh ne napušta. Nasmejaće vas svojim komentarima.

„Kad bogati ljudi spavaju pod vedrim nebom, to nije beskućništvo, to je kampovanje", kaže ona. A šta je najzanimljivije? Ona je simbol iskrenosti, osobine koja bi trebalo da bude na najvišoj ceni. Ipak, kada čujete njena opažanja sručena u lice ne poželite da neko baš toliko bude iskren prema vama.

Ona je sada zvanična vlasnica slike koja može da je od beskućnice učini bogatašicom. Samo treba da je proda. Može li ona to? Tačnije, želi li to? Naravno, to ćete otkriti sami. Ali pre toga, idete na raskošno literarno putovanje. Tu je sve što dobra knjiga može da pruži: stil, obrte, duhovitost, analizu, smešne opaske neobrazovane devojke i misli velikana koje poznaje Ted.

On, najbliži umetnikov prijatelj, od junaka sa slike postaje narator. Lujzi priča priču o drugarima sa slike.

Ona kreće sa njim na put vozom do umetnikovog rodnog grada gde Ted treba da ispuni još jednu želju prijatelja, da tamo prospe njegov pepeo. Želi da sazna svaki detalj o slici, o životima koji su pokrenuli jednu umetničku karijeru. Dok Ted priča o svojim prijateljima – kako je umetnik sumnjao u svoj dar, kako se prkosni momak Joar pesnicama borio za pravdu i odbranu drugara, kako je Ali unela novi duh u njihove živote, „poput zaslepljujuće svetlosti, poput srčanog udara“, Luiza postaje deo njih i čak počinje da otkriva sopstveni umetnički dar. Jer „umetnost je onaj deo nas koji ostavljamo u drugim ljudima“.

Roman na svakoj stranici slavi život, čak i kada opisuje najmračnije trenutke. U domu u kojem je sve trebalo da umre, u mraku jauka i bola niču najlepše biljke, majka i sin uspevaju da spasu ptičicu...

U čitavom kosmosu okrutnosti znate li gde vreba najveća opasnost?

Iznenadiće vas Bakman odgovorom: „Najopasnije mesto na svetu je ono u nama“. A svi koji čitaju saglasiće se:

„U biblioteci ne moraš da trpiš stvarnost. Kao da su hiljade neznanaca ostavile svoje izmišljene prijatelje, i sada su na policama i dozivaju te dok prolaziš.“

Bakmanova četvorka to čini ubedljivo.