Dvestoto izvođenje baleta „Ko to tamo peva“ i nikada jače poruke sa scene

Predstava Ko to tamo peva odigrana u Narodnom pozorištu na Svetski dan igre kojim se obeležava rođendan Novera, velikog reformatora baleta, ponovo je donela silovitu energiju koja je podigla publiku na noge.

Po čemu je ova predstava posebna, da joj se mnogi iznova vraćaju?

Iako je Maga Magazinović početkom 20. veka donela na ove prostore novu kulturu pokreta, a to je moderna igra, ova umetnost još nema mnogobrojnu publiku u kulturnom pejzažu regiona.

Sama činjenica da je baletska predstava Ko to tamo peva izvedena dve stotine puta i da se još traži karta više, uspeh je sam po sebi. Šta je to što ovaj multislajsni performans čini toliko specifičnim i uspešnim?

I pored toga što su se na ovim prostorima ratovi i krize ciklično vraćali, ljudi su uspevali da se duhovno podignu i da prebrode tranzicije i nedaće. Nada Stamatović, koja je igrala Anđela u svih dve stotine predstava, prenela nam je poruku da je ipak nada ono što nas goni da nastavimo.

Energija svih igrača, pod budnim okom repetitorke Paše Musić, prenosila se na gledaoce intenzivno tokom cele predstave. Stoga nije slučajno Milan Rus, kao legendarni Pevač u filmu, odabrao ovaj balet da obeleži svoju fascinantnu karijeru.

Od premijerne izvedbe 2004. godine, Rus je nebrojeno puta ostavljao publiku bez daha svojim tehnički preciznim elementima i ekspresivnošću.

Kada publika uporedi premijernu podelu sa 200. izvođenjem, još devet igrača su postali „punoletni“ u istoriji ove predstave – Ljupka Stamenovski, Mihajlo Stefanović, Ana Ivančević, Vladimir Panajotović, Goran Stanić, Maja Varičak, Milica Jević i Smiljana Stokić, kao i sjajni Miloš Kecman, premijerno kao Vojnik, a zatim u ulozi Mladoženje, koji pokretom dočarava energiju prostog mladog čoveka koji tek spoznaje život.

Bilo je brojnih pokušaja da se književna i filmska remek-dela ožive u drugom formatu. Sam izazov da se istoimeni film Slobodana Šijana, po scenariju Dušana Kovačevića, uvršten u sto srpskih igranih filmova od kulturnog značaja pretvori u baletsku formu, bio je zadatak visokog rizika.

Po „zapovesti“ Enrika Josifa, Vojislav Voki Kostić je satkao muziku sa regionalnim prizvukom, koja kroz specifični tempo podseća na kontraste koji su karakteristični za balkanski prostor.

Baš te različitosti koje bez najave prelaze od scene svadbenog veselja do sahrane navode publiku da se u treptaju oka nađe i snađe u različitim kontekstima, baš kao u samom životu.

Da li su ti rasponi toliko ekstremni, a ipak majstorski podvedeni pod istu crtu, zaslužni za toliku uspešnost ove predstave?

Danas, kada su nam pandemija i oružani konflikti još dublje pokazali koliko je svet raslojen i podeljen, ovaj balet nam, upravo kroz scene kontrasta, muzičkog i igračkog, pokazuje koliko je taj vanvremenski koncept aktuelan.

Ali uprkos svemu, stižu poruke da se čovečanstvo mora ujediniti radi dobrobiti i opstanka planete. U zamrznutoj sceni iznad mlade i mladoženje leti golub mira. Klatno se kreće od individualnog fokusa do akcenta na Nas kao kolektivnih bića.

Upravo je taj princip majstorski postavio koreograf i režiser Staša Zurovac, čiji igrački milje podrazumeva da su svi na neki način solisti, a ipak niko nije prenaglašeno dominantan.

Svaki individualni lik ima svoju specifičnost, ali bi je izgubio kada bi funkcionisao kao poseban entitet. Svako u publici se na neki način osetio kao zombi bar u jednom danu svoga života, ali je nastavio da hoda na sebi poseban način, manje ili više podržan od ljudi oko sebe.

Svakako da je put bio težak, što smo videli i kroz zahtevne uloge igrača ove predstave. Biti solista u dinamičnoj predstavi koja traje oko 75 minuta bez pauze ili predaha ujedno je i motivaciona poruka kako da se istraje na putu ka kolektivnom isceljenju.

Kako je nedavno istakao Zurovac, „zadatak je bio da se ne prepričava film, već stvori autonomno delo na nekom univerzalnom nivou“. Iako je energija igrača očaravajuća, koncept kolektivizma optimističan, a kontrasti vraćaju publiku u realnost, u vreme postavljanja predstave ovaj mladi koreograf je maestralno uspeo da baš taj zadatak uspešno pretoči u pokret i time omogući da ova kreacija nastavi da živi.

Da li ćete predstavu gledati iz perspektive putnika za Beograd koji je krenuo u bolji život u prestoniocu, ili kroz oči nekoga ko je ovde rođen, ali je pošao da se šeta pored Beograda na vodi, to je vaš izbor.

Da li ćete „zamrznutu scenu mladoženje i mlade“ posmatrati iz ugla Instagram pratioca ili voajera „snajper babe“, to je vaša odluka.

Da li ćete trenutni sukob na istoku gledati iz perspektive igrača iz autobusa ili Nemaca sa prvih linija fronta, to je vaša interpretacija.

Jedno je sigurno – ko god doputuje u Beograd, trebalo bi da pogleda ovu kultnu predstavu i doda svoju interpretaciju u riznicu perspektiva te predstave.