Najoriginalniji roman Roberta Bolanja

Pre davnih osamnaest godina, kada je moja neznatnost prvi put u životu prevela knjigu i, u isti mah, uvela prozu Roberta Bolanja u srpsk(ohrvatsk)i jezik, teško je bilo naslutiti dalju svetsku recepciju ovog čileanskog pisca, a još manje prijem njegovih knjiga u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.

S te strane je gotovo dve decenije proteklo očas – već 2003. godine Bolanjo umire, njegov posthumni i testamentarni, petodelni roman 2666 postaje svetski hit koji širom sveta baca naknadno izdavačko svetlo na njegove ranije naslove, pa čak i na one koje Roberto ne bi potpisao, ali su to umesto autora učinili nezajažljivi naslednici njegovih autorskih prava.

Piščevi delimično slučajno nađeni draftovi ozbiljne proze pod naslovima Treći Rajh ili Grobnice kauboja objavljuju se uz reprezentativna izdanja i zamagljuju sliku njegove recepcije širem bivšeg srpskohrvatskog jezika.

U potonja – zapravo prva – dela Roberta Bolanja koja ga dostojno predstavljaju, svakako spada i njegov roman Daleka zvezda, kod nas izvorno objavljen 2004. godine pod nešto drugačijim naslovom i u znatno slabijem prevodu moje neznatnosti. S obzirom da je sem čileanskog pisca tih godina blaženopočivša postala i izdavačka kuća – koja je publikovala i prevodiočev izbor iz Bolanjove prve dve zbirke priča, Telefonski pozivi i Kurve ubice – ovo je praktično prvi sasvim dostupan prevod Daleke zvezde na srpski.

Novi realizam

Bolanjova proza radikalno je osvežila korpus proznih tekstova po kojima je Latinska Amerika postala prepoznatljiva, a koji su se svrstavali u magijski realizam odnosno pseudodokumentarni (post)modernizam.

Deo tamošnjih pisaca je, u godini izvornog objavljivanja Daleke zvezde (1996), krenuo lakšom stazom oprečnog puta latinoameričkom mejnstrimu – umesto garsijamarkesovskog ruralnog toposa Makondo iz Sto godina samoće, potencirao se nov pojam Mekondo, po istoimenoj antologiji mladih hispanskih pisaca, nazvanoj tako po mekintošu i Mekdonaldsu kao novim označiteljima metropole. Poetički postupak je, umesto magijskog, postao novi realizam. Umesto borhesovskog zasnivanja na biblioteci, proza se bazirala pretežno na stvarnosti.

Deo autora zastupljenih u antologiji Mekondo brzo je poetički evoluirao u raznim pravcima (na primer, Edmundo Pas Soldan ili Santjago Gamboa), dok deo i nije (Rodrigo Fresan ili Horge Franko). Međutim, i jedni i drugi, svi učesnici Prvog susreta latinoameričkih pisaca u Sevilji krajem juna 2003. godine, samo pola meseca pre Bolanjove smrti, priznaće upravo Roberta Bolanja za svog najznačajnijeg savremenog hispanskog preteču.

Život kao fanzin

Dok u svojim zbirkama priča Bolanjo biva u izvesnoj meri srodan mekondovcima, većina njegovih romana su znatno složeniji. Čileanac u njima dopušta sebi da se znatno više nego u kratkoj prozi poigra magijskim (i magijsko-realističkim) te pseudodokumentarnim. Tako je naizgled i u Dalekoj zvezdi – magijsko je dato neobjašnjivom naklonjenošću glavnog junaka – ali i čitaoca – krvavo negativnom liku Karlosa Videra, dok je borhesovska zamena proživljenog bibliotečkim konceptom data pak samom Viderovom poetički ekstremnom i moralno još nezapočetom vizijom umetnosti i njenog značaja: umesto marginalne uloge koju joj namenjuju pravila društvene razmene, umetnost postaje važnija od samih ljudskih života, ali u najdoslovnijem smislu.

Činjenica da je Vider oficir u državi Pinočeove vojne hunte, omogućuje mu pak da, osim tuđih života, umetnosti odnosno njenoj promociji podredi i žrtvuje i vlastiti društveni položaj. S tim što, konceptom glavnog junaka, Bolanjo u isto vreme, u konkretnom slučaju provetravanja biblioteke, obezbeđuje njeno osvežavanje vazduhom i iz sitnijih prozora.

Kroz sklonost glavnog junaka ka samopromociji, i s obzirom na krvavu strukturu jednog dela njegove umetnosti i bespoštedan način njenog prezentovanja, Bolanjo u priču uvodi i koncept novijih i „ivičnijih“ umetnosti – (neo)avangardi poput bodi-arta i mutiranih performansa te multimedijalnosti – sve do činjenice da i naslov romana upućuje na svet pop kulture, na avangardni status kultne zvezde.

Takođe, poglavlje u kojem bezimeni glavni junak i narator, jedan od dva divlja detektiva koji decenijama posle Viderovih zločina tragaju za njim, u proces istrage uključuje marginalne književne časopise – opremljene radovima i biografijama njegovih poetičkih istomišljenika, opskurnih „varvarskih pesnika“ – ispostavlja život na margini kao svojevrstan fanzin.

Poverenje u priču

S jedne strane, dakle, Bolanjo provetrava biblioteku usitnjavajući njen sadržaj ikonama pop sveta. S druge, on ostaje veran nekim premisama „starinskog“ (pseudo)bibliotečkog stvaranja. Naime, autor u Dalekoj zvezdi naizgled ne ugrožava manje-više povlašćeno mesto biblioteke u priči. Gotovo svi tretirani likovi su pisci, a događaji – koji se dobrim delom rekonstruišu na osnovu knjiga i dokumenata – zasnovani su na njihovim književnim i umetničkim afinitetima i fobijama.

Epizode o piscima i „prijateljima književnosti“ se račvaju, mnogo ih je i deluju naizgled daleko od glavnog toka, čime su, međutim, opravdane i samim naslovom. Međutim, što štivo odmiče, narativni rukavci dobijaju na značaju, tačnije važnost nekih od njih tek se naknadno ispostavlja, kao u najboljim izdancima krimi-literature i Bolanjovih kratkih proza.

U tome je, i pored nesumnjivih sličnosti, osnovna razlika Daleke zvezde i Nacističke književnosti u Amerikama, izvorno objavljene iste, 1996. godine. Dok se potonjim naslovom katalogizuju desni avangardisti na ukupnom američkom kontinentu, Daleka zvezda nasleđuje taj govor, ali ga pretače u pratljivu priču koja se čita bez zastoja. Zapravo se u romanu kroz govor o zameni mesta biblioteka-život vraća poverenje zaokruženoj priči.

Ishod je sledeći – Bolanjo biblioteku i njene varijable provetrava uglavnom ne ugrožavajući njeno povlašćeno mesto u priči, ne podređujući je ničemu osim samoj priči, odnosno obnovi poverenja u zaokruženu dramaturgiju, kojeg je nedostajalo i u njegovim najreprezentativnijim romanima poput 2666 ili Divlji detektivi.

Sa te – i ne samo sa te – strane, Daleka zvezda je, možda uz Čile noću (na srpskom: „Laguna“, 2007), najoriginalniji roman Roberta Bolanja.