Film „Portret dame u vatri“ – Manifest o ženskom pogledu

Manifest o ženskom pogledu – tako je svoj film nazvala rediteljka Selin Sjama, koja je za ovaj scenario dobila nagradu u Kanu. Istina je da na svakom koraku ovaj film menja muški pogled na stvari u korist ženskog. Teško da tu ima ijednog muškarca, a čak i kada se pojave, uglavnom ih vidimo s leđa ili su im lica van fokusa.

Sjama svoju priču gradi od letimičnih pogleda i zurenja, od ženskih lica osvetljenih svećom ili jarkim suncem na plaži, od ogledala koja zahtevaju pažljivo posmatranje.Tu predmet posmatranja postaje posmatrač, koji se iznova vraća osnovnom pitanju – Ako ti gledaš mene, koga gledam ja? Čujemo ga kako odzvanja kroz istorijski tačne diskusije o načinu na koji je svet umetnosti sputavao žene tog perioda, određujući im predmet njihovog dela, kao i kroz mit o Orfeju i Euridiki, koji se poput srebrne niti provlači kroz čitav film.

Promišljena i nežna priča sa obala Bretanje iz 18. veka prati romansu slikarke Marijan, igra je Noemi Merlan i nevoljnog predmeta njenog dela, Eloiz, koju tumači Adel Enel. To jeste intelektualno erotična studija o moći i strasti između dve žene koje jedna u drugoj pronalaze ispunjenje žudnje prema kreativnosti, ali je u isto vreme i film o snazi umetnosti koja daje vrednost svemu, koja čuva i teši kada je romansa završena.

No više od svega, ovo je priča o dubokoj ženskoj solidarnosti, bez potrebe da se bavi savremenom politikom i borbom između polova, koja bi aktuelne feminističke teme obojila sepija tonovima. Umesto toga, Sjama dozvoljava ovom sestrinstvu da buja uprkos tradicionalizmu kojim je okruženo. Jedna romantična ljubavna priča tako postaje trojstvo jednakih, gde gospodarica služavki sipa vino, neguje je nakon abortusa i postavlja je u centar umetničkog dela. Sjama poseduje sjajan osećaj za strukturu, za emotivne uzlete, za katarzu koja stiže taman kad treba. Slikarstvo nije jedina grana umetnosti iz koje Sjama izvlači ideje i analogije. Tu su i književnost i muzika.

Jedina muzika u Portretu dame u vatri je veličanstvena a-kapela pesma, koju izvodi grupa žena vešticama nalik, oko velike vatre u šumi. Jednostavni latinski stih – fugere non possum - koji se prevodi kao „ne možemo pobeći“ izražava i fatalizam i veru. Ima u filmu i kvazi-gotskih motiva, kao i nešto iz sveta sestara Bronte u šetnjama po opasnim liticama nad morem.

No Sjama veoma vešto izbegava potencijalnu melodramu. Spolja, čujemo samo zavijanje vetra i huk talasa. Sve deluje usamljeno i izolovano, ali praznina koja okružuje Eloiz jeste mera njene slobode, a ne znak njene duhovne slabosti. Fina linija između smrti i oslobođenja jedna je od velikih tema romantizma, koji se bavi divnom melanholijom ljubavi. U ovom filmu ova tema postaje gotovo utopijska.

Dugi kadrovi često su sa čežnjom okrenuti ka divljem, otvorenom morskom prostranstvu i njegovim talasima, koji se lome i koji su jasna suprotnost senovitom, mirnom domu u kome žene ostaju zatvorene. No ako su ograničeni ženski horizonti negativni aspekt filma, fascinantni detalji načina na koji žive predstavljaju centar ove priče.

Jedino opraštanje među ljubavnicima je tihi, brzi zagrljaj. Pa opet, Sjama je stvorila tragičnu ljubavnu priču koja je jedna od najuzbudljivijih u savremenom filmu. Poput nekog izgubljenog književnog dela iz 18. veka, ona je istovremeno strastvena i stroga, emotivna i filozofska.