Kako živeti sa posledicama svojih izbora

Radnja Ostrva počinje tokom Drugog svetskog rata, kada se u nemačkom zarobljeništvu nađu mornar Anatolij (Pjotr Mamonov) i kapetan Tihon (Jurij Kuznjecov).

Preplašenom Anatoliju nemački vojnik daje mogućnost izbora: da bude ubijen ili da preživi, ali da ubije Tihona.

Anatolij se odlučuje za drugu opciju. Sledeći prizor se odvija tridesetak godina kasnije u manastiru, gde je Anatolij postao monah i čudotvorac neobično „budalaste" prirode, koji se svakodnevno moli Bogu za oprost greha koji je počinio tokom rata.

Radnja filma Živeti takođe je jednostavna, a istovremeno značenjski vrlo izazovna, u pogledu srodnog otvaranja mnoštva suštinskih pitanja, o dobročinstvu, prijateljstvu, veri, pravu na život.

Događaji se odvijaju u zabačenom, pustom seoskom okruženju, gde se slučajno sreću Mihail (Vladislav Toldikov), koji je sa svojim psom pošao u lov, i Andrej (Denis Švedov), kriminalac koga jure tri druga kriminalca, pokušavajući da ga ubiju. U raspletu radnje, kriminalci nude preplašenom Mihailu mogućnost da preživi, pod uslovom da ubije Andreja, i on takođe bira život.

Posle toga se, smlaćen i izgubljen, vraća u svoju porodičnu svakodnevnicu, osuđen da bude sa sobom, sa svojom savešću i delom koje je učinio.

Situacija izbora između ubistva drugog i sopstvene smrti ima razmere antičkih i Šekspirovih tragedija. Reč je o nekoj vrsti hamletovskog izbora, u smislu nemogućnosti određivanja ispravnosti jedne opcije.

U tim „bezizlaznim“ situacijama koje je teško etički vrednovati, akteri jednostavno donose izbore sa kojima moraju da žive do kraja života.

Film Ostrvo se prevashodno bavi tim životom „posle“, nudeći mogućnost iskupljenja u predanom hrišćanstvu. Greške koje pravimo se mogu očistiti putem iskrenog pokajanja i jake vere, što rasplet filma apsolutno sugeriše.

Obe ove produkcije koje su dostupne na Jutjubu, veoma su zanimljive i vredne, prevashodno zbog detaljno i precizno razrađenih likova, njihove psihološke produbljenosti, ali i filozofske izazovnosti.

Osobena je u oba slučaja i dinamika koju gradi različitost aktera. Anatolij je ekscentrik, pomalo i lakrdijaš u manastiru, zbog čega dolazi u neobično komične sukobe sa ostalom braćom, a i Mihail i Andrej su potpuno različiti, od fizičkog izgleda, do njihovih karaktera i shvatanja.

Takođe, oba filma su vizuelno izuzetno upečatljiva, u pogledu nadmoćnosti prizora jednostavne, lepe i sveprožimajuće prirode. Zato ova dela donekle predstavljaju eho filmova Tarkovskog ili Bresona, kod kojih je, takođe, priroda akter od ogromnog simboličkog značaja.

To nenametljivo, tiho, a suštinski prisutno okruženje nameće značenja izvan sfere pojavnosti, na polju sudbinskog i poetskog, izražavajući neizrecivo.