Šta smo čitali u izolaciji?

Jedan od preduslova za prepuštanje nekom književnom delu, pored mira neophodnog za čitanje, pobuđene zapitanosti i radoznalosti, upravo je vreme, kojeg je najednom bilo na pretek. Ipak, bilo da je reč o obimnijim delima zahtevnije strukture ili štivu koje ne zahteva prekomerno ulaganje simboličkog kapitala, da li smo u ovom periodu zaista čitali sve one knjige koje su samo zbog nedostatka slobodnog vremena čekale na policama?

Period izolacije jedan je od primera međudejstva privatne i javne sfere koje se, između ostalog, ispoljava i u izboru kulturnih sadržaja. Različita razdoblja iznova potvrđuju ovaj odnos: od perioda industrijalizacije i „zaglupljujućeg rada u industrijskim postrojenjima i prenosu takvog doživljaja na slobodno vreme" (T. Adorno i M. Horkhajmer "Dijalektika prosvjetiteljstva") do kapitalističkog poretka, u kojem čovek „konzumira" kulturna dobra na isti „otuđen i apstraktan način na koji troši robu koju kupuje" (E. From „Zdravo društvo").

Bilo da je izraz samorefleksije, razvoja kulturnog identiteta, autentične ličnosti ili traganja za utočištem, izbor književnih dela u prethodnom periodu nije bio u potpunosti i u bukvalnom smislu slobodan. Bio je uslovljen ne samo tržištem, već i okolnostima u spoljnom svetu. Vreme percipirano kao slobodno za mnoge je bilo vreme ispunjeno brigama koje se ne uklapaju u uobičajene okvire svakodnevnog razmišljanja.

Činjenica da je svet naprasno postao arena neizvesnosti, ograničavanja slobode, straha od bolesti, gotovo neograničenog broja informacija, za koje se već sledećeg dana ispostavi da ih ne treba slediti, uticala je na sve segmente naših života, pa i na izbor literature. Ipak, ova konstatacija ne podrazumeva ništa nužno loše, niti zabrinjavajuće. Period izolacije za neke je značio vraćanje klasicima naše i svetske književnosti, druge je možda naveo da napuste ušuškano okrilje određenog žanra, a treće da otkriju novog autora čiji će opus istraživati u budućnosti.

Svakako, možda nikada nismo imali toliko putokaza na književnom putu, jer nam je internet gotovo svakodnevno nudio širok dijapazon preporuka za čitanje.

Najuočljivija promena u prethodnom periodu jeste traganje za delima distopijske fikcije. Iako su uzroci apokaliptično predstavljenih promena sveta različiti, i značajnije - izmaštani, ova dela najčešće ispituju nivo funkcionalnosti postojećeg, realnog društva, otkrivaju slabe karike političkog i zdravstvenog sistema i nelogičnosti ekonomskog poretka, markiraju ranjive grupe dugoročno suočene sa posledicama katastrofe, ispituju održivost ideje jednakosti mogućnosti, empatiju i solidarnost. Izražena je i autorefleksivna uloga distopijske književnosti.

Svedočeći o svom iskustvu i razlozima za čitanje ovih dela, novinarka i ilustratorka Kerolajn Zjelinski za londonski Gardijan piše: „U mnogim slučajevima, distopijske priče su upozoravajuće priče koje nas primoravaju da preispitamo i razmislimo o vlastitim postupcima i mestu u širem svetu." Takođe, često nude odgovore koje nam realnost uskraćuje i načine snalaženja u novonastalim okolnostima: „Sada, međutim, posežem za njima jer želim da vidim kako se junaci ponašaju kada su im oduzete slobode. Želim da znam koje izbore prave kada izgube posao, sredstva za život, porodicu i prijatelje", dodaje Zjelinski. Možemo da se složimo sa tim da ovi romani nude smernice za snalaženje u haotičnoj stvarnosti, ali njihovi dometi su pre svega u prikazu održivosti civilizacijskih vrednosti.

Ako ste ovih dana na najpopularnijem internet pretraživaču ukucali reč „knjiga", prva ponuđena reč u nastavku bila je „Besnilo". U Pekićevom romanu, prvi put objavljenom 1983. godine, pronalazimo mnoge podudarnosti sa danas nam poznatim izazovima. Pred čitaocem je svet koji se suočava sa epidemijom lako prenosivog virusa za koji medicina i dalje nema rešenje. Ipak, Besnilo pre svega nudi odgovore na pitanja šta znači biti čovek i zašto pomenute vrednosti ostaju po strani u susretu sa porivom za preživljavanjem.

Pekić nije jedini autor za čijim su slikama apokaliptičnog sveta naši čitaoci posezali. Među brojnim preporukama za čitanje i traženijim naslovima bili su i Kamijeva Kuga, kao i Saramagovo Slepilo. Ova dela pokreću pitanja morala i empatije, naizgled univerzalnih karakteristika ljudske prirode, suočene sa gubitkom i svešću o prolaznosti života.
U prethodnom periodu čitali smo i ostvarenja koja, često sa dozom humora i ironije, nude antiutopijske predstave stvarnosti, čiji uzroci nisu prirodne katastrofe, niti epidemije, već pomračen razum usled postmodernističke haotičnosti i odsustva empatije.

S obzirom na to bilo bi ishitreno njihovu čitanost povezivati sa periodom izolacije i virusom. Većina ovih dela poziva na preispitivanje trenutnog stanja stvari, poput Uelbekovog Serotonina, u kojem autor pripoveda o devastiranom svetu kojem nedostaje više solidarnosti. Među njima je i roman Životinje u Africi Erlenda Lua, apsurdna priča u kojoj ovaj norveški pisac preispituje tekovine savremenog sveta, kao i romani švedskog autora Fredrika Bakmana sa njemu svojstvenim ljudskim, duhovitim i apsurdnim uvidima u prirodu čoveka.

Očekivano, čitani su i romani dobitnika Nobelove nagrade, kao i dela posvećena njihovom radu, poput biografske studije „U požaru svetova: Ivo Andrić - jedan evropski život", Mihaela Martensa. U društvu čitanijih nobelovaca našli su se i Alis Manro, Kazuo Išiguro i Bob Dilan. Zbirka „Pesme" u kojoj je predstavljeno Dilanovo pedeset godina dugo poetsko stvaralaštvo prvo je književno izdanje koje objedinjuje celokupan opus ovog autora. Ovo delo, objavljeno u jeku diskusije o opravdanosti odluke žirija i uvrštavanja Dilana u red književnika, i dalje privlači pažnju kako svetske tako i naše čitalačke publike. Ni interesovanje za Handkeovo delo, koje raste od prošle godine kada mu je uručena Nobelova nagrada za književnost, nije zamrlo, već je sa Velikog pada, dugo najčitanijeg Handkeovog romana među našom publikom, preusmereno na Moravsku noć, autobiografsko ostvarenje kojim pisac definiše suštinu svog poziva.

Generalno, romani o mestu i ulozi pisca i dalje pronalaze put do čitalaca u Srbiji. Među najprodavanijim nalaze se Murakamijev autobiografski esej Pisac kao profesija i šesti i poslednji tom serijala Moja borba, u kojem Karl Uve Knausgor, pored drugih univerzalnih tema, ispituje i književnost, odnosno svoju poziciju pisca nakon velike pažnje koju su privukli njegovi prethodni romani, kao i zastrašujuće posledice ovakvog uspeha. Veliku pažnju čitalaca privukao je i izraelski pisac David Grosman čija se radnja romana Život se sa mnom mnogo poigrao odigrava u mnogim mestima bivše Jugoslavije.

U samom vrhu su i romani po kojima su nastale filmske i serijske adaptacije, poput Sluškinjine priče, autorke Margaret Atvud, kao i Moje genijalne prijateljice Elene Ferante, čija aura tajanstvenosti kreirana oko identiteta autora, poznatog samo izdavačima, nesumnjivo doprinosi interosovanju.

Među štivom čiji narativi vode ka filozofskom promišljanju nalaze se dela Mišela Turnijea i Justejna Gordera. Čitaoci su se vraćili ili prvi put susretali i sa nekim od najznačajnijih dela svetske književnosti druge polovine XX veka. Među ovim naslovima su Pinčonova Duga gravitacije, Bulgakovljev Majstor i Margarita i Ubiti pticu rugalicu, književnice Harper Li.

Interesovanje za dela nekih od najvećih pisaca srpske književnosti čini se nikada nije bilo upitno. U periodu za nama smo, između ostalih, pažnju poklanjali Danilu Kišu, Milošu Crnjanskom i Meši Selimoviću.