Svet alhemičara, monaha i izmaštanih bića: oproštaj od Mihaila Đokovića Tikala

U vreme gimnazijskih dana u Čačku je izradio scenografiju i kostime za predstavu mladih, od tada je likovno izražavanje njegova strast.

Posle diplomiranja istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i grafike na Akademiji primenjenih umetnosti, svoj svet fantastičnih prizora preneo je Holandiju.

Deset godina stvarao je u duhu novog nadrealizma u dosluhu sa delima starih severnih majstora. Zato je deo i srpske i međunarodne savremene scene.

„Holandski likovni kritičari su ga nazivali 'mlađim bratom Hijeronima Boša', što zvuči jako simpatično s jedne strane, ali kad pogledate njegov celokupan opus, to zaista jeste jedan bošovski nadrealni svet između stalnog traganja za ontirijskim – alhemičari, monasi i neka čudnovata antropomorfna, zoomorfna bića. Znači, jedan potpuno novi svet je izradio. Živeo je u vreme Medijale, sarađivao je i sa Šejkom i Glavurtićem, ali nikada nije bio zvanično član te grupe“, navodi likovna kritičarka Maja Živanović.

Bio je zaljubljen u život, slike, knjige... Bez obzira na izabrane motive, crtež je osnova svakog dela. Stvaranje je za njega bio smisao postojanja. U svom ateljeu družio se sa umetnicima različitih interesovanja i generacija. Poslednju izložbu priredio je sa mladim kolegom i prijateljem Slavkom Krunićem u Leskovcu.

„On je slikao okružen porodicom i okružen svojim prijateljima i delio je sa svima te svoje čudne slike i čudne misli. Bio je čudesno ispunjen čovek. Svako ko je provodio vreme sa njim se isto tako osećao čudesno i ispunjeno“, ističe likovni umetnik prof. Slavko Krunić.

Na isto platno smeštao je izmaštana bića, likove iz literature i religije. Nije kritikovao, već branio moderan svet. Smatrao je da su njegova dela vrsta poetskog nadrealizma.

„To integralno slikarstvo je podrazumevalo da objedinim sve veštine. To što je magično, za mene je realno bilo“, govorio je Mihailo Đoković Tikalo.