Raskoš Bazilike Svetog Marka: Krađe koje su promenile pojam krađe

Jakopo Komin (1519-1594) zvan Robusti, zvan Tintoreto, živeo je i umro u Veneciji. Bio je hrabar, odatle Robusti. Tata je imao radionicu za farbanje svile, odatle Tintoreto (tingere, tinto). Bio je prznica niskog rasta, odatle nadimak „Biberče“, ali taj nije ušao u istoriju umetnosti, samo u gradsko predanje.

Ima nekoliko legendi o Tintoretu, a sve dobro zvuče i kad su nepouzdane. Po jednoj od njih, Tintoreto je primljen u radionicu tridesetak godina starijeg Ticijana, odakle je izbačen, oteran, šutnut, posle samo 10 dana. Jedni izvori tvrde, zato što nije znao da slika. Drugi, zato što je znao, i to bolje od gazde Ticijana.

Bolje i gore je kao više i niže stvar procene. Tintoreto je imao grubi potez četkice, tretirao je svetlo i senke kao mase i volumene, što je kasnije otvorilo put za Karavađa, El Greka, čak i ekspresioniste prve polovine dvadesetog veka. On nije upotrebljavao lokalne farbe (boje objekta po danjem svetlu bez senke), što Ticijan jeste, barem u mladosti. Kod Tintoreta je sve u trku, zamotano u umbre od pepela i antracit-bibera. Nekad mu fasade gore do beline kosti, iako je okolo mrak.

Do slave u Republici Serenissimi je Tintoreto došao sa ciklusom o Svetom Marku, Isusovom apostolu i piscu Jevanđelja. Istorijski gledano, to su verovatno bile dve osobe ili više, što je nebitno za ovu priču, jer se u njoj ne radi o biografiji osobe, već o percepciji jednog kompozitnog identiteta. U doba kada je Tintoreto dobio ugovor sa laičkom Bratovštinom Svetog Marka (Scuola Grande di San Marco), svaki Marko koji se spominjao oko Isusa i novozavetnih knjiga, bio je Sveti Marko, jedan jedini.

Tintoreto je prvo naslikao sveca iz antičke legende o robu. Rob je bio hrišćanin, provansalski gazda na čijem imanju je radio ne. Iako mu je bilo zabranjeno, rob je otišao da poseti grob Svetog Marka u Veneciji. Vremenski i narativni haos treba zanemariti.

Po legendi, rob je bio osuđen da mu se izbodu oči, odseku stopala i zdrobi vilica. Kaznu je sprečio Sveti Marko koji je doleteo, glavom nadole se kao svrdlom zabio u masu i osujetio egzekutore. Rob kojeg je svetina pritisla na zemlju je navodno Tintoretov autoportret, malo zbog crta lica, uglavnom zbog skraćene perspektive koja figuri daje nešto patuljasto.

Sveti Marko kao zajednička imenica

Posle legende o robu, aristokratska Bratovština Svetog Marka je od Tintoreta naručila nastavak Markovog ciklusa. Tema je bila još zahtevnija, politički i umetnički. Od slikara se očekivalo da pokaže na koji način se telo sveca, kod smrti u Aleksandriji 68. dvostruko spaseno, u Hristu i od pagana, našlo spaseno treći put u Veneciji 828.

Priča je puna krađa na nekoliko nivoa, direktnih, komplikovanih, vremenski nemogućih, zatim krađa ukradenog, krađa ukradenih krađa sa ceremonijalnim vraćanjem ukradenog, ali ne svakom oštećenom. Glavno pitanje je uvek kako se u umetnosti odslikavaju politička i državna moć. Taj tip naracija je moguće isplesti oko praktično svakog poznatijeg umetničkog dela, ili uopšte objekta želje, jedino što u slučaju venecijanske Bazilike San Marco takve priče dobijaju formu zgusnutih istorijskih aforizama.

Glavni metod, vrlo svesno upotrebljavan u Serenisimi, je gomilanje tautologija uz zanemarivanje materijalnih i ontoloških razlika. Na primer, kad se kaže „Sveti Marko“, to može da se odnosi na njega živog, na njegov leš, njegove mošti, njegovu glavu (koja je navodno ostala u Aleksandriji); može da se odnosi na Markovu baziliku na Markovom trgu, na ciklus mozaika o Markovom životu i još dužoj i aktivnijoj smrti, na Veneciju kao Markov grad, na Markov atribut lava, ili na Konje Svetog Marka na atrijumu/narteksu Bazilike Svetog Marka.

Nekad je teško iz prve shvatiti na kog Svetog Marka od njih se misli kad se kaže Sveti Marko, a i kad se objasni zna da postane nezanimljivo.

Istorijska Serenisima je znalački manipulisala takvim psihološkim mehanizmima unutar državnog dizajna. Nekad je Mletačka republika od sveta uzimala šta joj je trebalo, sada Venecija milostivo dopušta svetu da se bavi njenim opstankom. Sigurno, savremena Venecija i tone zbog najezde globalnog turizma. Svet realno snosi krivicu za njene nevolje, ali to ne menja istinitost gornje tvrdnje.

Sveti Marko, ukraden i spasen

I drugi su pre Tintoreta bili privučeni Aleksandrijom iz prvog veka posle Hrista. Razumljivo, bila je u grupi četiri izvorne teritorijalne crkve uz Rim, Antiohiju i Jerusalem.

Godine 49. je apostol i evanđelista Marko doneo hrišanstvo u Aleksandriju, u kvartu Baukalis podigao crkvu i postao njen prvi biskup. Onda je putovao do Rima i natrag, imao je i drugih obaveza kao Petrov prevodilac i sekretar. Po Markovom konačnom povratku u Aleksandriju, pagani su, lepše rečeno pripadnici kompozitne grčko-rimske religije, na dan 25. aprila 68. uhvatili biskupa, vezali mu omču oko vrata i tako vezanog ga do smrti vukli i mlatili štapovima po ulicama Baukalisa. Za kraj su planirali da mu telo spale na lomači, u čemu ih je sprečilo približavanje strahovite oluje, pa su hrišćani uspeli da ga sahrane u grobnici ispod oltara njegove crkve.

Kako je milenijum i po kasnije Tintoreto pokazao taj događaj na slici čiji naslov na različitim jezicima glasi pronalazak, iznošenje, prenos, spasavanje, krađa, izvlačenje tela Svetog Marka iz Aleksandrije? U prvom planu se vidi nekoliko osoba grupisanih oko Markovog tela koje ikonografski evocira Isusovo skidanje s krsta. Dvojica koja ga nose su, po istorijskim izvorima, venecijanski trgovci Buono Malamoko i Rustiko Torčelo. Prvi je imao i političku funkciju, pa je na mozaicima u unutrašnjosti Bazilike potpisan kao „Tribun“. Drugi je samo „Rustiko“.

Momenat pokazan na slici je godina 828. Tribun i Rustiko su tada „izvukli“ Marka iz Aleksandrije, jer su muslimani imali nameru da sruše crkvu, materijal upotrebe kao spolie (arhitektonski plen) za gradnju džamije, a Marka spale na lomači. Fabulacija iz 68. se ponavlja: Počinje strahovita oluja, muslimani pod turbanima uleću levo u arkade da se sklone, a Venecijanci uz pomoć lokalnih hrišćana koriste gužvu da telo sveca prebace do luke, pa na brod kući.

Tri vremenske zone – 68, 828. i 1560, predstavljene su kao jedan događaj. Vizuelno se preklapaju i dva gradska trga, aleksandrijski i venecijanski. Crkva koja se vidi u pozadini s lomačom ispred, nosi fasadu stvarne Crkve San Geminiano koja je, tačno preko puta Bazilike Svetog Marka, stajala na tom mestu dok je 1807. nije srušio Napoleon.

Arhitektonski seting sa Tintoretovog platna toliko liči na Veneciju, da se na internetu nađu i ozbiljno mišljeni opisi, kako Tribun i Rustiko spasavaju Marka s jedne na drugu stranu Trga Svetog Marka.

Zašto sve to? Zbog prestiža. Venecija je bila u usponu i trebao joj je moćni gradski zaštitnik. Ona je od osnivanja grada oko petstote godine već imala sveca-zaštitnika, Teodora Tirona. Tirion/Tiro je bio oficir iz Amaseje (sever današnje Turske), koji je kao hrišćanin stradao mučeničkom smrću pred kraj trećeg veka. Usput, Tirionove mošti su prošle dug put od prvih hrišćanskih zajednica, Rimljana i Osmanlija, pa preko Vlaške, do Novog Hopova na Fruškoj gori, gde se sada nalaze.

Nisu dakle Mlečani bili bez nebeske zaštite, samo što ona, kako su se državno, ratno i ekonomski podizali, više nije bila adekvatna. Trebao im je neko direktnije fizičke veze sa Isusom i Petrom. Apostol Marko je bio slobodan, dostupan i spreman na bekstvo, jer mu je još od 68. pretila lomača.

Tako je dužd 828. poslao Tribuna i Rustika da ga spasu i donesu u Veneciju. Za Marka je, u nastavku duždeve palate prema severozapadu, hitno podignuta prva Bazilika Svetog Marka, a njegovi ostaci sahranjeni ispod stuba. Ta prva, dosta manja crkva je stradala u požaru 976, kad su Venecijanci digli bunu protiv dužda, blokirali mu palatu i zapalili je, pa je i crkva dohvatila.

Nakon jednog veka javnih rasprava, počela je izgradnja nove bazilike na istom mestu. Doveden je arhitekta iz Vizantije da kopira dizajn Crkve Svetih apostola iz Konstantinopolja. Problem je bio da više niko nije znao ispod kog stuba leži svetac. Markov grad, država pod krilima Markovog lava, a izgubili Marka! Sinjorija se vrtela u očajanju, dok se direktno s gradilišta, deus ex machina, nije javio sam Sveti Marko, sa rukom koja se promolila iz pravog stuba.

Nakon što su pronađeni, zemni ostaci Svetog Marka su još jednom svečano sahranjeni, sada u kripti nove Bazilike. Nove, u smislu one koja se gradila od 11. veka i koja stoji i danas, uz proširenja i dodatke, okićena spoliama iz Konstantinopolja nakon što su ga Mleci osvojili 1204. U kripti je urna s apostolom ostala do 19. veka, kada je prebačena u mermerni sarkofag ispod mense/stola u oltarskom prostoru.

Danas važi, tri evra za ulazak u Baziliku, tri da se uđe u oltar, tri za Markov muzej na galerijama. Teško je reći zašto se odmah ne traži devet evra za sve. Jedino objašnjenje je savremeni „woke“. Daje se prilika onima koji ne veruju u čuda Svetog Marka, ili su još strahovito ljuti zbog 1204, ili su druge vere, ili jesu hrišćani, ali odrođeni, da bez prigovora savesti posete venecijansku katedralu tranširanu na tri po tri evra.

Konji Svetog Marka

Sveti Marko je imao lava. On se, kao i atributi ostale trojice evangelista izvodi iz starozavetne Knjige proroka Jezekilja. Ali Marko nije imao konje. On je kao i svi tadašnji putnici jahao na konju, ali sigurno nije imao svečanu konjsku kvadrigu, Apolonov trijumfalni četvoropreg za simbol. Kako je onda došlo do toga da su konji na krovu atrijuma Bazilike postali Konji Svetog Marka?

Jedan odgovor je u igri prećutkivanja i preskakanja koja vodi simbolizmu, pa konji Bazilike Svetog Marka, postaju konji Svetog Marka, quadriga marciana. Ali ta činjenica je nezanimljiva, zbog spomenutog podebljavanja smisla oko Markove ličnosti. Marko je Bazilika, Bazilika je Marko, pa su njegovi i konji. Vizuelno je to postignuto hijerarhijskim slaganjem motiva.

Primer: Na mozaicima atrijuma pokazuje se kako je Markovo telo dopremano u Veneciju i unošeno u crkvu. Iznad atrijuma na terasi stoje konji. Iznad konja na timpanonu krilati lav drži otvorenu knjigu s tekstom „Pax tibi Marce...“ (Mir s tobom Marko). Iznad lava na vrhu zabata stoji statua Svetog Marka, prema kojoj s fijala gledaju anđeli. Čitav slikovni program se penje prema Marku, upravitelju, vlasniku i personifikaciji građevine.

Odakle je grupa pozlaćenih bakarnih figura konja u prirodnoj veličini, to nije sigurno. Mnogi bi voleli da ih je radio Lisip, grčki vajar iz 4. veka pre Hrista, jer bi to dodalo njihovom statusu objekta želje za velike i moćne. Jedini su trijumfalni četvoropreg iz antike, toliko je sigurno. U istoriji umetnosti se spominje helenistički prostor, Rodos, Aleksandrija, često Rim iz doba uspona. Možda su bili izliveni za trijumfalne kapije Nerona ili Trajana, eventualno za Hadrijanov mauzolej – današnju papsku tvrđavu San Anđelo. Trag je pouzdan tek od početka četvrtog veka, kad ih je Konstantin preneo u Konstantinopolj, novu prestonicu Rimskog carstva. Sele se car i tron, seli se i trijumfalni carski četvoropreg.

U Konstantinopolju je kvadriga stajala na carskom hipodromu sve do 1204, kada su je Mlečani preneli je u Veneciju. Ne samo nju. U engleskom jeziku postoji jedan lepi termin za krađu, kad se za nekoga kaže „uzeo je sve što nije bilo zakucano i pričvršćeno“. Kod mletačkog osvajanja Konstantinopolja to nije važilo, odneto je i zakucano i pričvršćeno.

Kvadriga je utovarena na brod, ali tako da su konjima zbog lakšeg transporta odrezane glave. Svaka puna plastika konja postala je ansambl od dva dela. U Veneciji su morali da im dodaju ogrlice da pokriju rezove vandalizma. Kvadriga je ponovo sastavljena i od momenta kad je Vizantija povratila jurisdikciju nad Konstantinopoljem (1261), uključena u arhitektonski sklop Bazilike Svetog Marka. Vizantiji u inat. Ali i germanskim carevima u inat, kao Fridrihu Barbarosi, koji je pretio da će Baziliku Svetog Marka „pretvoriti u konjsku štalu“. Barbarosa je umro 1190, 14 godina pre pada Konstantinoplja, ali kao što je poznato, simboli nastaju van vremenskih linija.

Kada je Napoleon srušio Venecijansku republiku, krađa je dobila novu epizodu. Francuzi su skinuli konje sa fasade Bazilike, odneli ih za Pariz, gde su ponovo montirani na Trijumfalnoj kapiji Karusel. Ne onoj glavnoj, već jednoj koja gleda na nju. Tamo su stajali do Bečkog kongresa 1815, kada su ih Habsburzi, novi gospodari Venecije, svečano vratili na staro mesto. Na proslavu nije došao niko od lokalnih, što ne znači da nisu bili zadovoljni ishodom. Generalno su se ponašali kao da su im Austrijanci vratili koleru s mutacijom kuge. Ko je u Veneciji ikad želeo da za bilo šta bude zahvalan Habsburzima?

Kvadriga se nalazila na krovu atrijuma do 1977, kada je zamenjena kopijom, a original prebačen u Markov muzej na galerijama Bazilike. I danas su tu, konji stari dve hiljade godina, ni deset metara dalje od mesta gde su stajali kad su kao objekt velike državne žudnje ukradeni iz Konstantinopolja.

Sve boje (tuđeg) mermera

Stilski je Bazilika Svetog Marka, ona koja je podizana od 11. veka, kopija Konstantinove Crkve Svetih apostola u Carigradu, ili Justinijanove Crkve apostola Jovana u Efesu. Nema ih odavno. Konstantinovu su Turci srušili posle osvajanja Vizantije 1453, a od materijala podigli Fatihovu džamiju. Kada se u savremenoj literaturi traže podaci o vizantijskim petokupolnim crkvama centralne perspektive, nađu se slikovni citati iz srednjevekovnih minijatura. No sve obično završava zdravorazumskim savetom – pogledajte Baziliku Svetog Marka u Veneciji, tako su izgledale.

Venecijanski San Marko je dakle antički relikt, arhitektonski dinosaurus. I kad su braća Belini slikala platno o Markovim propovedima ispred crkve u Aleksandriji, kopirali su jedino što su videli i poznavali, Markovu baziliku iz Venecije. Tu je Venecijance teško optužiti za krađu, jer su samo usvajali stilske obrasce više kulture. I iznošenje Markovog tela iz Aleksandrije 824. se bez ironije može podvesti pod spašavanje. Muslimanski upravitelji gradova su zaista rušili crkve, desakralizovali istaknute grobove, i spolie koristili za džamije. To bi se verovatno dogodilo i Marku. Ali šta je sa pravim, nedvosmislenim krađama?

Skupa s konjima Svetog Marka, Venecijanci su iz Konstantinopolja odneli na hiljade mermernih stubove od porfira, jaspisa, serpentina, alabastera, uz to kapitele, skulpture, zlato, drago kamenje, carske i liturgijske artefakte. Svaka braon-crvena „rota“ koju uočite na venecijanskim gradskim palatama je dekoracija s porfirnih stubova rezanih kao salama, prodavanih na kile pre osam vekova.

Najveći deo spolia je ugrađen u Baziliku Svetog Marka. Direktno, kao poredak stubova na fasadama i u unutrašnjosti. Uglavnom nemaju nikakvu noseću ulogu, tu su samo kao citati državne moći. U izvornom planu koji je kopirao vizantijske običaje, Bazilika je u gornjim delovima trebalo da dobije zlatne mozaike, dok bi donji delovi ostali jednostavni, sa vidljivom ciglom. Posle 1204. je plan promenjen. Kupole su podignute u visinu, a cigla obučena u mermerne ploče i stubove.

Nisu krali samo Venecijanci. I prve hrišćanske crkve su nastajale od spolia izvađenih iz grčko-rimskih hramova. Karlo Veliki je preneo pola Ravene u Ahen, a sad pod njegovim imenom EU deli dostojanstvene nagrade za humanizam. Kakva sudbina čeka srpske manastire na Kosovu, ako se Srbija i formalno povuče? Činjenica je – osnova svake uspešne kulture je krađa. Istorija moći se uvek izvuče, zaglave samo sitni lopovi.

Veliki lopov je bio i Napoleon, u početku ideal i heroj evropske slobodarske inteligencije. Sa Markovim konjima je za Pariz odneo dosta toga, između ostalog i Tintoretovo platno, ono gde apostol spasava roba. Razlika je filigranska. Kad se krade u državnim i političkim sferama, krade se od neprijatelja. Venecijanci su ukrali od uzora, idola i saveznika. Obožavali su Konstantinopolj kad su ga srušili. Fino bi se reklo to je kulturna aproprijacija, iako je arhitektonski kanibalizam bolji termin.

Krao je i Konstantin kad je kvadrigu nosio iz Rima za Konstantinopolj. Formalno ne, jer je samo selio prestonicu unutar istog carstva, ali su istorijske posledice tog čina svejedno krađa. Nešto drugo je tu interesantno. Kako to da su Konstantinovi logističari znali da konje, u sumi četiri tone, transportuju u komadu, a mletački devet stotina godina kasnije ne?

To je ono što preseče mnoge kad stoje ispred Konja Svetog Marka. Da se zemlja zatrese, more podigne, da li bi im otpale glave?