Robert Madervel, slikar rata i tihe sete

Izloženo je oko pedeset dela, od apstraktno-figuralne faze iz četrdesetih godina, do platna monumentalnih dimenzija iz kasnijeg perioda, kad je Madervel usvojio čistu apstrakciju. Zbog ritmičnih formi koje predstavljaju otiske izvornih emocija, Madervelov stil se često naziva lirskom apstrakcijom.

Kao slikar, esejista i izdavač, Madervel je spona između evropskih nadrealista i intelektualaca, često pristiglih iz ratom zahvaćene Evrope, sa specifično američkim ekspresionizmom, stilom koji je ostavio figuraciju iza sebe i krenuo u čistu boju, gestiku i emociju.

Čisto, purističko i minimalno je bio Madervelov umetnički kredo. Čitav život je težio „čistom slikarstvu“, koje bi išlo do dubine stvari, koristilo samo nekoliko formi i oslobađalo se suvišnih. To je uzeto i za naslov bečke izložbe Pure Paintings.

Njegova fascinacija Evropom počela je u mladim danima kad je na putovanju, na koje ga je za nagradu zbog dobrog uspeha u školi poveo otac, kupio Uliksa Džejmsa Džojsa. Džojsov tok svesti, gestički automatizam nadrealista i antiratni etički angažman – tri su stuba iz kojih se razvio Madervelov opus.

O nasleđu Madervela brine se „Zaklada Dedalus“, nazvana po Stivenu Dedalusu, fiktivnoj figuri iz Džojsovih romana.

Ratne elegije 

Radio je u serijama, od kojih su najpoznatije Elegije za Špansku republiku, platna inspirisana građanskim ratom u Španiji (1936–1939). Elegije je Madervel slikao decenijama. Jedna od njih, Elegija za Špansku republiku br. 172 nastala je kratko pre slikareve smrti 1991. godine.

Na platnima velikih dimenzija su uvek kriške izrezane iz kružnih i elipsoidnih formi, natopljene gustom crnom, dok se kreću u nizu koji podseća na pogrebnu povorku. Kako je realni istorijski događaj sve više tonuo u prošlost, tako su i Madervelove crne apstraktne forme u pogrebnom poretku dobijale sve tamniju podlogu.

Španske elegije su u slikarevom opusu ostale kao univerzalna metafora rata, krvoprolića i tuge.

Priče ljubavne 

Slikar je od ranih dana patio od astme i borio se sa lošim zdravljem. U zrelosti je na to došao alkoholizam, zbog koga su mu se raspala dva braka.

Treća supruga, poznata američka slikarka Helen Frankentaler, sa kojom je bio u braku 1958–1971, uspela je nekako da ga nagovori na lečenje od alkoholizma. Madervelova paleta je postala lakša i svetlija, kao na slici Putovanje (1961-62), koja je emotivni otisak njihovog zajedničkog boravka u Italiji.

Putovanje je ljubavna slika, onako kao što su Elegije ratne. Ona spaja Madervelov kolorit toskanskog okera i kalifornijskog peska (zbog astme je uvek morao da živi u suvoj klimi), sa soak stain tehnikom Frankentalerove, gde se pigment nanosi na negrundirano platno.

Otvorene slike

Od šezdesetih Madervel započinje ciklus Opens otvorenih slika duboke anksioznosti, izvedenih u maniru discipline, kontrole i geometrijske strogosti.

Opens su po ideji vrata u drugu dimenziju, ali bi ih slikar, nakon što bi bile dovršene, okretao za 180 stepeni dok ne postanu prozor. Transformacija je radikalna – sa vratima je bekstvo moguće; sa prozorom samo pogled.

Opens su dobrim delom monohromi, nekad sa jedva nagoveštenim otvorom, često plavi u nijansama mora. I pored lakšeg kolorita, to su slike teškog duha. U njima je Madervel oplakivao smrt prijatelja Marka Rotka. Vratio se starim navikama, raspao mu se i treći brak.

Poslednja otvorena slika je Pogled na baštu, započeta 1969. dok je još bio sa Frankentalerovom. Pogled je dorađivao sve do kratko pre smrti. Polja primarne crvene, žute i plave, tektonski stabilizovana crnim pločama, zaslađena komplementarnim akcentom zdesna, još jednom odaju počast evropskom nadrealizmu, stanju u kome se presecaju različiti prostori.

Veliki inkvizitor

Nekad je teško govoriti o slikarevoj „kasnoj fazi“, jer je njegov tip rada uključivao česte izmene. Započeo bi sliku sa jednom emocijom, završio sa drugom; postavio kompozicijsku paletu u prvom braku, prefarbao je u četvrtom.

Jedan od vrhunaca postavke je Veliki inkvizitor, platno završeno 1990, reminiscencija na poznati lik iz Braće Karamazovih Fjodora Dostojevskog. Iz blizine se vidi kako su nepravilne oker mase ispresecane linijama, što nije bila Madervelova karakteristika, budući da je radio prevashodno slikarski, bojom, ne linijom.

Za Velikog inkvizitora je napravio izuzetak. Ta „figura“, ili masa prljavožute je išarana, podeljena u „kriške“ i druge nepravilne geometrijske isečke, koji se izdaleka ne primećuju. To je tip inkvizitora čije se preteće forme prepoznaju tek kad mu se priđe sasvim blizu.

Madervelova retrospektiva je i organizaciono veliki poduhvat. Njegove slike su retke u austrijskim, generalno evropskim kolekcijama, pa je sva u pozajmicama. One stižu iz tridesetak američkih muzeja i privatnih zbirki, najviše iz Muzeja moderne umetnosti u tekskaskom Fort Vortu (Fort Worth), koji poseduje 70 Madervelovih slika.

Kustosi su Evelin Beneš iz bečkog Kunstforuma i Suzan Dejvidson iz muzeja u Fort Vortu.

Izložba je otvorena do sredine januara.