„Razvojni put Bore šnajdera“ u JDP: Karijerizam je vazda u modi

Aleksandar Popović je napisao Razvojni put Bore šnajdera 1967. godine. Tekst je iste godine ovenčan Sterijinom nagradom, a veliki žiri kritike je ovaj komad sredinom devedesetih godina prošlog veka proglasio najboljom dramom na srpskom jeziku druge polovine dvadesetog veka.

Mnogo je mutne vode proteklo i od šezdesetih i od devedesetih godina, mnogo toga se prevalilo preko naših nejakih pleća i povijenih leđa, a da se vrlo malo toga promenilo. Ako jeste, promenilo se nagore, dok se mi i dalje smejemo onome što je kao nekad bilo, kao da nije tako i danas. Iako je nastao pre pedeset pet godina, komad kao da je juče pisan, jer apostrofira nešto što se izvitoperilo i metastaziralo do te mere da danas predstavlja opšte mesto i opšteprihvaćenu konstantu savremenog društvenog života: karijerizam, partokratija i partologija umesto stručnosti i znanja, otimačina i krađa kao društveno prihvatljive kategorije, korupcija, samovlašće, ulizištvo i koristoljublje kao vrednosne vertikale, bestijalna, bestidna i beskrupulozna opijenost privilegijama vlasti i takozvanim visokim položajem kao način ponašanja i upravljanja državnim institucijama i resursima.

Egon Savin je originalni komad adaptirao utoliko što je iz nekih drugih Popovićevih tekstova dodavao, kako bi to rekao pisac, scenske karakteristike pojedinim likovima. Umesto u limarskoj zadruzi, radnja je ovde smeštena u opštini, što bi trebalo da simbolizuje državu kao takvu, naherenu kao što je nakrivljen nameštaj u svečanoj sali te najmanje ćelije državnog sistema. Reditelj nije posebno aktuelizovao niti rekontekstualizovao Popovićev dramski predložak, osim nekoliko savremenih natuknica, poput one da će opozicija u našem društvu odumreti sama od sebe. Radnja se, dakle, odvija u vreme kada je drama i napisana, eventualno sedamdesetih godina prošlog veka, ako je suditi po kostimima, na primer. To je vreme takozvanog tvrdog socijalizma, ekonomije vođene političkom logikom, kadriranja po partijskoj pripadnosti i odanosti.

Pretpostavljam da reditelj to čini zato što čvrsto i nepokolebljivo veruje u svevremenost Popovićevog teksta, u mogućnost da iz vrcavih piščevih jezičkih kalambura i raspričanosti iznese na površinu savremena značenja i konotacije. Ipak, diskretna, nenametljiva aktualizacija i pojedine značenjske nedoslednosti (čas je vrh komunističke partije, čas je glavni odbor stranke) dovode do toga da Popovićevu oštru satiru u predstavi Egona Savina danas gledamo kao komediju, istina mestimice crnu, mestimice gorku, umesto kao farsu što bi, verujem, bilo primerenije današnjem vremenu i kontekstu u kojem bi mogla da se odigrava predstava na kojoj se prikazuje Razvojni put Bore šnajdera. Jer, ono čemu se podsmevao Aleksandar Popović u ono vreme, u ovo vreme se pretvorilo u odurnu farsu, nakon što je sistem iscrpeo sve forme i žanrove, od komedije do drame, od tragikomedije do petparačkog vodvilja.

Nenad Jezdić u naslovnoj ulozi i robustan i savitljiv, po potrebi i onako kako nalažu partijska pravila, lične sklonosti i poslovična alavost i nezajažljivost. Njegov Bora bio je i prepredeni apartčik i naivni skorojević. Jezdić je s uspehom savlađivao Popovićeve jezičke zavrzlame, plastično iskazujući demagoški bućkuriš, istina u govornoj radnji koja mu u poslednje vreme prelazi u nepotrebni manir. Irfan Mensur, Radovan Vujović, Branislav Lečić i Nebojša Milovanović tačni, jasni i prepoznatljivi u likovima koje tumače, podjednako kao i Branka Šelić, ali sa mnogo manje teksta, sva u scenskom izrazu i gestu. Tamara Dragičević je bila suverena u ulozi odlučne, autoritativne šmizle, a Milica Gojković je napravila pravu minijaturu jednog socijalnog sloja koji nije bez svojih ambicija i prohteva. I Rozika i Goca, koje ove dve glumice uverljivo tumače, znaju šta hoće i kako se to postiže. I najmlađi deo ansambla bio je na zavidnom nivou, da ih sada ne nabrajam, biće prilike.

Sve u svemu, predstava za publiku i zbog publike, za ono i ovo vreme, za takozvane velike igrače i nas, male, uboge posmatrače.