Pozorišna 2022, sasvim subjektivno

Odavno su se uvrežili običaj i praksa, da ne kažem moda, da se na početku kalendarske godine sumiraju rezultati, dostignuća, uspesi i neuspesi, promašaji i postignuća iz protekle godine. Od privrede i politike, do sporta i kulture. Tako i u pozorištu. Ali, pozorišna sezona traje od septembra do juna i ne poklapa se sa kalendarskom godinom, kao uostalom ni sezone u fudbalu, košarci itd.

Ipak, za ovu svečarsku priliku napravićemo izuzetak, jer na pragu smo nove kalendarske godine, puni poleta i pozitivnih iščekivanja. Uostalom, zašto ne pratiti modu kad već ona neće da prati nas. A naše pozorište jeste pomalo pomodarsko i povodljivo.

Minula pozorišna godina svodi se na jednostavnu, prostoproširenu rečenicu: izneverena očekivanja posle svih kovid i inih „opravdanja“. Malo hteli, malo-mnogo započeli. Većina naših pozorišta stigla su tamo gde se nisu uputila: na repertoarsku, tematsku, poetičku i estetičku stranputicu. Čast i poštovanje izuzecima koji potvrđuju ovo sumorno pravilo!

Uz izvesne ograde, a negde i bez ikakvih ograda, navodim nekoliko predstava (redosled je hronološki, po datumima premijera, i ne podrazumeva vrednosni sud): Kod večite slavine rediteljke Sonje Petrović (Srpsko narodno pozorište), Čudo u Šarganu reditelja Jagoša Markovića (Jugoslovensko dramsko pozorište), Ričard Treći reditelja Dejana Projkovskog (Novosadsko pozorište, Ujvideki sinhaz), Rolerkoster rediteljke Milice Kralj (Atelje 212), Uspavanka za Aleksiju Rajčić reditelja Juga Đorđevića (Narodno pozorište u Beogradu), Poslednje devojčice reditelja Kokana Mladenovića (Pozorište „Kostolanje Deže“), Rat i mir reditelja Borisa Liješevića (Narodno pozorište u Beogradu), Edip reditelja Vita Taufera (Jugoslovensko dramsko pozorište), Deca kompozitorke i rediteljke Irene Popović Dragović (Narodno pozorište u Beogradu), Galeb reditelja Milana Neškovića (Narodno pozorište Sombor) i Tit Andronik reditelja Andraša Urbana (Jugoslovensko dramsko pozorište).

Najveći promašaji 2022. su promašaji fudbalske reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u Kataru. U regularnom toku igre i iz ofsajda. Ali, da me ne bi obuzela opsesivna moda i praksa da u Srbiji svi o svemu imaju mišljenje, naročito o politici i fudbalu, zadržaću se na pozorištu.

Promašaja i izneverenih očekivanja u 2022. ima mnogo, dovoljno je da izađete na ulicu i pitate slučajne prolaznike, ali što se tiče pozorišta pitanje je lako, a odgovori jednostavni: najveći pozorišni promašaji 2022. su Tesla izumetnik reditelja Nebojše Bradića (Srpsko narodno pozorište i Novi Sad Evropska prestonica kulture), takoreći školski primer kako da u pozorištu upropastite jedan odličan roman, kao i Alisa u zemlji strahova (Jugoslovensko dramsko pozorište) reditelja Aleksandra Popovskog, rečju, ekstravagantna pretencioznost bez ikakvog idejnog pokrića. Razočaranje ili iznevereno očekivanje je Magbet reditelja Jagoša Markovića (Narodno pozorište u Beogradu), uprkos skoro pa idealnoj podeli uloga Magbeta i njegove lejdi. Najzad, belosvetski je promašaj neobuzdana, megalomanska i uglavnom beznačajna hiperprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta koja kvantitetom nije do kraja uspela da zabašuri kvalitet.

Na kraju, ali svakako ne i na poslednjem mestu, izdvojiću nešto vrlo pozitivno i ohrabrujuće: pokušaj i nastojanje afirmacije i pozicioniranja jedne nove, talentovane, potentne generacije mladih glumica i glumaca, reditelja i rediteljki, pisaca i spisateljica.

Sreća je da pozorišna sezona 2022/2023 još nije završena, a u najavi su neke predstave kojima se valja radovati, makar i unapred. Izgleda da nam to jedino preostaje, iako baš i nije preporučljivo trčati pred rudu, ni u životu ni u pozorištu. Vidimo se u novoj epizodi serijala Čitanje pozorišta.