Prizren, grad u kome svaki kamen odiše istorijom, integralni deo kulturne baštine Evrope

Eparhija raško-prizrenska prvi put se pominje u Hrisovulji vizantijskog cara Vasilija Drugog 1019, kada je ušla u sasastav Ohridske arhiepiskopije. Njeno sedište i danas je u Dušanovom carskom Prizrenu.

Prizren je grad gde svaki kamen odiše višestoletnim molitvama i liturgijskim pojanjem iz deset Nemanjićkih i drugih zadužbina. Lepotom arhitekture i živopisa zadivljuje crkva Bogorodice Ljeviške. Zadužbina kralja Milutina iz 14. stoleća, deo je istorije i kulture sveta.

„Bogorodica Ljeviška je naša Sikstinska kapela, ne možete je zaboraviti jer ona vas stalno gleda i hrani i govori 'da ja sam ta duhovnost, ja sam ta umetnost'“, kaže Živojin Rakočević, književnik i novinar.

Zadužbina cara Dušana Silnog, Sveti Arhanđeli odredište je Srba pravoslavaca.

„Preporučila bih svima da dođu da jednostavno osete ovaj mir, ovu toplinu u duši. Ono što mi imamo ovde na Kosovu i Metohiji, ja mislim da retko ko ima bilo gde u svetu“, navodi Lola Milenković, turistkinja iz Beograda.

„Ove svetinje koje smo nasledili od naših slavnih zadužbinara, potrebno je očuvati i za buduća pokolenja. Molitva u ovim hramovima nije prekidana kroz čitavu istoriju. I danas se čuje pojanje bogoslova i u Bogorodici Ljeviškoj i u Sabornom hramu Svetog Đorđa, i u Svetog Spasa zadužbini Mladena Vladisavljevića iz 14. veka“, naglašava Jovan Radić, profesor na Bogosloviji „Svetih Kirila i Metodija“ u Prizrenu.

„U Prizrenu, Bogoslovija naša, đaci kada poju u crkvi to mi daje nadu, u duši sam sva ispunjena“, kaže Vesna Stanković iz Prizrena.

Žiteljem multikulturalnog Prizrena smatrao se onaj koji je govorio srpski, turski i albanski. Danas je ovo grad u kome živi šezdesetak Srba, do dolaska Misije Ujedinjenih nacija bilo ih je više od 12 hiljada.