Pozorište u 2021: Pandemija, po-etika i estetika

Početkom minule godine nijedna uprava pozorišta u Srbiji nije mogla sa izvesnošću da planira repertoar, a repertoar je jedan od stubova na kojima počiva svako pozorište. Prekidan je rad na već započetim predstavama, otkazivane su premijere i predstave na redovnom repertoaru, strah i podozrenje uvukli su se u pozorišne sale i foajea, garderobe i šminkernice, u pozorišne radionice i klubove, među glumce i publiku.

Krajem marta situacija se donekle stabilizovala. Nakon što su otvarana pa zatvarana, pozorišta su ponovo počela s radom, usledile su premijere, publika se, ne bez izvesne zadrške, vratila u pozorišne sale, ali u mnogo manjem broju zbog epidemioloških mera i poštovanja famozne fizičke distance. A istinskog pozorišta, kao što znamo, nema bez žive interakcije, bez glumaca na sceni i gledalaca u sali.

Prema tvrdnjama nekoliko direktora i upravnika pozorišta, izrečenih u epizodi Pozorište u izolovanom društvu TV serijala Čitanje pozorišta, zbog smanjenog broja publike pozorišta od početka pandemije gube oko 70 procenata prihoda od ulaznica u poređenju s vremenom pre kovida 19. Ipak, prema rečima istih sagovornika, budžeti pozorišta nisu smanjeni, čak su neznatno i povećani. Ali to, nažalost, nije bitno uticalo na kvalitet prikazanih predstava što još jednom potvrđuje nepisano pravilo da nije sve u novcu, pogotovu u umetnosti.

Naime, a to nema nikakve veze s pandemijom, osnovni problem našeg pozorišnog života i dan-danas je nedostatak ideja, nedovoljno promišljena repertoarska politika, strah od rizika i iskoraka u savremene pozorišne prakse koje podrazumevaju drukčije poetike i estetike od onih koje uglavnom gledamo na scenama diljem Srbije. Kao da se neki drugi virus (bezidejnosti, bezvoljnosti i neinventivnosti) uvukao u naše pozorište poslednjih godina. Uz časne izuzetke, naravno.

Proteklu ćemo pozorišnu godinu pamtiti i po činjenici da neki pozorišni festivali praktično nestaju (nisu održani po drugi put zaredom), Bitef je imao najslabije izdanje još od vremena sankcija, a Sterijino pozorje je, paradoksalno, imalo najbrojniju selekciju u poslednjih desetak godina. To, međutim, manje svedoči o bogatoj i kvalitetnoj produkciji, a više o plemenitoj nameri uprave našeg najznačajnijeg pozorišnog festivala da podstakne i podrži pozorišni život u ovim neveselim okolnostima.

Teško je, a to opet nema mnogo veze s pandemijom, izdvojiti neke dominantne tematske, poetičko-estetičke tokove u protekloj pozorišnoj godini. Ipak, bar što se ovog kritičara tiče, izdvajaju se neke predstave koje tematizuju muško-ženske odnose, urušavanje braka i porodice, ali i one koje tematizuju ubogi život nesnađenog pojedinca, izgubljenog u svetu i vremenu neorobovlasništva podjednako kao i u sopstvenoj usamljenosti i otuđenosti od tog i takvog sveta i ne baš prijateljskog okruženja. Iščileli su se empatija i razumevanje za bližnjeg u sveopštoj trci za famoznim uspehom i sticanjem, u kojoj se trci ne biraju ni sredstva ni načini.

Izbor koji sledi je, naravno, subjektivan jer je selektor (ili izbornik) subjekat, a ne objekat, kako je to davno objasnio Jovan Hristić. Ipak, izbor se temelji na jasnim i nedvosmislenim umetničkim kriterijumima, a možda bi bio i drugačiji da nekoliko premijera predviđenih za decembar nije odloženo za sredinu ili kraj januara ove tek osvanule, 2022. godine.

1. Peter Handke: Kaspar, režija Miloš Lolić, Jugoslovensko dramsko pozorište

2. Tena Štivičić: 64, režija Alisa Stojanović, Atelje 212

3. Po romanu Enesa Halilovića: Ako dugo gledaš u ponor, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar

4. Aleksandar Popović: Kus petlić, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Subotica

5. Henrik Ibsen: Nora, režija Tanja Mandić Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu.