Neobjavljena ispovest Miroslava Radojčića iz 1985: Objavi i budi proklet (2)

Težina političara je u težini funkcije

– Doživljeno a nenapisano (a ja bih to i napisao kad bih sve znao) za mene je, naravno, pogibija američkog predesednika Kenedija. Može moj list imati kroz sledećih 200 godina, a imaće, pretpostavljam, dopisnika iz Amerike, ali pitam se da li će ijedan od njih doživeti da mu se baš za njegove novinarske karijere desi i ubistvo predsednika, i, kasnije, njegovog brata koji bi verovatno postao predsednik. To je moj najuzbudljiviji novinarski događaj, a ceo je doživljen iz sobe, jer kod mene je od pogibije do sahrane bio non-stop uključen televizor. Za mene je radilo dve hiljade američkih tv reportera, i sada je bilo samo stvar selekcije šta ću ja od svega toga javiti redakciji. Krenuli su i glasovi da cela zavera počinje iz blizine same Bele kuće, i ja sam bio na velikoj muci, ne želeći ipak da pišem o onome o čemu nisam imao bar neki čvrst dokaz. I kada bih sada mogao da pišem o tome, a da u pisanje uključim sva moja kasnija znanja, kao i to da je tri godine posle ubistva nestalo svih dvadesetak neposrednih svedoka tragedije, ja bih tih „Doživljeno a nenapisano“ priloga napisao bar deset. Samo mi je žao što verovatno neću biti živ onda kada tajna pukne. To će se desiti onda kada niko od umešanih više ne bude živ, neću biti ni ja, a eto, to bih voleo da znam.

Težina političara je u težini funkcije

U novogodišnjem broju Borbe Vi ste objavili tekst koji predstavlja Vaš novinarski "credo", a koji je pisan u formi intervjua sa samim sobom. Na jednom mestu Vi tu govorite da je profesija novinara „manje cenjena u establišmentu nego kod čitalaca“. Pitanje glasi: 1) Na koji ste establišment mislili; 2) Kako taj odnos deluje u povratnoj sprezi, tj. kako se nesklad u vrednovanju novinarskog poziva između „establišmenta“ i čitalaca odražava na generalni stav novinarske branše prema establišmentu?

– Establišment, to je ono što mi zovemo „političkim strukturama“. Te strukture (a to nije nikakav specifično jugoslovenski izum), žele da u novinama izgledaju što lepše. Često sam zbog toga dolazio u paradoksalne situacije. Kad sam, recimo, stizao u neki grad u unutrašnjosti, i bivao tamo sjajno primljen. Shvatio sam tada da je to svet koji smatra da vi ovde svaki dan sedite sa ministrom inostranih poslova, i da sa članovima vlade redovno pijete kafu. Ima mojih kolega koji to vrlo lepo koriste „...juče sam video Rašu, prekjuče sam video Mašu...", i to onda tamo taj svet jako impresionira. To je razlog zbog koga su novinari, između ostalog, cenjeniji kod čitalaca nego u establišmentu, koji se, opet, neprestano trudi da novinare, i uopšte novinarstvo, stavi pod svoje. S druge strane, novinari pišu, i, kako ko, stiču i određeni ugled. Političarima se, pak, „težina" imena meri težinom njihove trenutne funkcije na koju, opet, često dolaze idući u krug i kandidujući i birajući sami sebe.

Što se drugog dela pitanja tiče, ja mislim da je od strane novinara prema establišmentu sve veća odbojnost. Nama se postavi glavni urednik koji onda ide na mesta na koja mi ne idemo i govori u ime nas. Šteta je to za neke naše političare što nemaju više dodira sa pravim novinarima, nego deluju na njih posredno, snagom svojih pozicija i titula a retko ličnim autoritetom. Gledajte koliko je onih koji su, evo recimo iz novinarstva, otišli negde „dalje". Joža Vrhovec je godinama bio sa mnom dopisnik iz Londona i Njujorka a evo, koliko sutra će, po onom krugu, biti predsednik Predsedništva. Dok smo zajedno radili, ja sam ga tretirao isključivo kao kolegu, i dosta smo se družili. Da li je on postao pametniji, obrazovaniji, time što je otišao u političare? Jasno da nije. Međutim, u ovom sistemu u kojem se profesije gradiraju, on je došao u profesiju koja se otima za to da postane neprikosnovena. Nema profesije koja bi, sama po sebi, bila iznad drugih, a ako je do mene, prvi bi bili prosvetari i lekari. Kod nas svi govore o radničkoj klasi a grabe se da budu funkcioneri.

Obračun sa samim sobom

Kad smo već kod ovog teksta u Borbi, moram da Vas upitam kako to da on nije objavljen u Vašem matičnom listu, Politici?

– Da se razumemo: tri četvrtine tog teksta koji ima naslov „Obračun sa samim sobom" ja sam već izrekao u svojoj besedi kada sam, pre pet-šest godina, kao prvi aktivni novinar, dobio nagradu za životno delo. Čitajući danas „Obračun..." svako se vrlo lako može uveriti u to da tu nema ama baš ničeg izazovnog, opasnog. Ceo taj tekst je jedna mala, romantična oda ovoj našoj profesiji, koju mi u svojim emotivnim iživljavanjima zovemo „profesijom bola i ponosa". Evo kako je to bilo: kad se prave ovi svečani novogodišnji brojevi, mi, koji smo napravili kakvo-takvo ime, dobijemo ponude od raznih listova sa raznih strana, da damo neki svoj prilog. Ja sam ove godine napisao, ne znam ni sam, valjda pola tuceta tekstova za listove u celoj Jugoslaviji. (Vidite, lako sam pregazio republičko-pokrajinske granice, pošto ja njih nikad nisam ni gledao. Smatrao sam, naime, da se u ovom poslu nora biti nekako građanin sveta, kosmopolita, ako to nije neki greh, šta ja znam). Ukratko, trebalo je napisati nešto i za Politiku. Misleći o tome da je to moj završni tekst za jedan novogodišnji broj („sve ima kraj, i strast, i ljubav...") - pa tako i naše karijere, ja sam poželeo da malo razmišljam o novinarstvu, i to intervjuišući samog sebe. Ne da bih time bogzna šta dobio, već najpre zato da možda za jednu staru temu pronađem novu formu. Tekst sam predao uredniku koji je pravio taj novogodišnji broj, i on mi je rekao kako će pozvati Ivu Kušanića da to ilustruje, pa je to dao uredniku Spoljne rubrike na čitanje. Uglavnom, sve je teklo normalno. Onda je negde zapelo i rečeno mi je da je tekst zaustavio zamenik glavnog urednika koji je bio ranije naš dugogodišnji dopisnik iz unutrašnjosti.

Znači rečeno Vam je: „Tekst ne ide"?

– Da mi je to rečeno samo dan-dva ranije ja bih to dao jednom sasvim drugom listu. Ovako, rečeno mi je kad je već nastupio cajtnot. Onda smo se ja i taj kolega, urednik novogodišnjeg broja, malo sporečkali i ja sam, otprilike, dobio objašnjenje kako, eto „nije još bilo u Politikinoj kući da je neko sam sebe intervjuisao, a pominjala se tu i neka „politička neprihvatljivost teksta". Pošto sam od 80 godina Politike ja u njoj odradio 40, dakle pola njenog veka, mislio samda tu ne može biti nekih snebivanja oko forme teksta. Čak ako neko, posle 40 godina, nađe i neku novu formu, onda je to i neki mali domet, šta li. Ja sam tada uzeo tekst nazad i, pukim slučajem, sreo Zdravka Čolića, ali ne pevača, nego glavnog urednika Borbe, koji je sa mnom bio dopisnik iz Njujorka. On je rekao: „Pa daj to nama". Ja sam tekst dao, i on je u Borbi objavljen. Onda su mi se javljale kolege. Jedan moj bivši glavni urednik s kojim sam se često sporečkao oko tekstova, rekao mi je da je to odlično, da je trebalo da budem oštriji. Jedna koleginica, koja je živa legenda Politike, rekla mi je da je to za antologiju novnarstva, itd. itd...

O najboljima i najposlušnijima

Šta je to što je u tom tekstu bilo „politički neprihvatljivo"?

– Ne znam, sve je to pomalo i smešno. Posle svega, u meni je ostala jedna dilema: da li su ljudi iz Politike koji su odlučivali o tom tekstu i govorili o njegovoj „političkoj neprihvatljivosti" postupili besmisleno, ili su ljudi iz Borbe, koja je decenijama bila glasilo KP Jugoslavije a danas je list Socijalističkog saveza Jugoslavije, postupili besmisleno?

U novinarstvu su velike stvari uvek pravili oni koji su nešto objavljivali a ne prećutkivali...?

– Kriterijumi u mom listu su danas plašljiviji od onih u Borbi. Rekoh već, u tom tekstu nije bilo ničeg izazivačkog, opasnog...

Neko se plaši izmišljenih utvara?

– To sve zavisi od formata i širine ljudi koji vode jedan list. Sećam se, kad sam pre šest godina napisao tu besedu, odneo sam je našem drugaru, pokojnom Bori Mirkoviću, jednom od najupamćenijih predsednika Udruženja novinara Srbije. Njemu se silno dopalo to što ja želim da nešto kažem o našoj profesiji, da je malo „dignem", i da joj na neki način, koliko je to moguće pisanom rečju postići, pomognem. I eto, ta beseda, svojevremeno u celosti objavljena u NIN-u, a danas, da tako kažem, prepričana u „Obračunu sa samim sobom"... danas ta beseda nije mogla na stranice moje Politike. Ja to ne razumem, a vi o tome bolje pitajte one koji tekst nisu pustili.

Citiram Vas: „Među samim novinarima ima sve više odustajanja od sopstvenog mišljenja radi udobnijeg življenja. Najbolji novinar nikad ne može biti i najposlušniji novinar. Ko želi takvog novinara, nema prava da se žali na dosadne, biltenske novine". Koje su to, nazovimo ih snage, koje teraju novinare na poslušnost? Kome su to, i zbog čega, potrebni poslušni novinari?

– Pa uvek sistemu! Nema tu velike razlike između, recimo, Engleske i nas. Ali ima razlike u nivou kulture, civilizacije, širine i shvatanja. Dakle, što je društvo civilizovanije, što je dalje odmaklo (ali ne u smislu ideologije, nego kulture), za novinara su mogućnosti veće. Ono što sam ja primetio za ove četiri decenije, to je da su političari uvek hteli da se, na bilo koji način, reklamiraju. Ta njihova želja je sve veća i veća, što se više udaljujemo od vremena kada su političari na vlasti bili oni ljudi koji su učestvovali i u ratu. Jer oni su imali takav autoritet da se uopšte nisu brinuli šta će biti o njima objavljeno, i kolike će to dužine imati. Ali danas, mi imamo more anonimnih ljudi koji bi pošto poto hteli u novine, i eto, tu se stvaraju raznorazni pritisci.

Sećam se, jednom davno, pre 30 godina, pao je negde u svetu jedan naš avion, a u našu redakciju se javio tadašnji drugi ili treći čovek u Jugoslaviji, nije važno ime, i rekao: „Nemojte to objavljivati". Naš urednik, Bogdan Pešić, to objavi. Drug se ponovo javi, a Bogdan mu kaže: „Pa kako ja mogu da ćutim o tom našem nesrećnom avionu, ako o njemu javlja ceo svet?!" Eto, to je ono što se u ovom našem zanatu zove „objavi i budi proklet". To je najvrednije novinarsko pravilo.

Da zaključim: poslušni novinari su potrebni političarima koji se osećaju nesigurnim u sebe. Između inteligentnog i poslušnog obično se bira poslušan. Svi smo mi zastupnici, u suštini, iste ideologije i politike, i šteta je za te ljude koji govore i nastupaju „s vrha" što među kolosalnim novinarima kakve ja recimo znam, ne mogu da nađu čoveka koji bi bio glavni i odgovorni urednik, bojeći se valjda da on neće biti dovoljno poslušan. Na to mesto obično stavljaju „nekog svog", nekog ko često blage veze nema s novinarstvom, ali će zato biti sigurna veza između „nas" i „njih", novinara i političkog vrha.

Nismo mi neki klinci da nas tako sklanjate

Na nedavno održanoj sednici Komisije za informisanje Gradskog komiteta Saveza komunista spominjane su i Vaše „sokobanjske teze". Hoćete li nam to pobliže objasniti?

– U Sokobanji, pre nešto manje od dve godine, održana je skupština novinara Srbije, i to je prva skupština novinara Srbije kojoj sam ja, za svog novinarskog veka prisustvovao. Kao i danas u ovom intervjuu, ja sam i tamo, u Sokobanji, govorio o ovoj našoj profesiji. Čitajući sada zaključke sa ove komisije, ja sam sebi ličim na nekog velikog mislioca. Molim vas: teze?! Ja sam tada, neposredno pred tu skupštinu, čitajući londonski Tajms, saznao da je Politika dobila novog glavnog urednika. Pa zar ja to moram da saznajem iz tuđih novina?! Sve što sam ja potom rekao u Sokobanji, a što se danas naziva „tezama", bilo je: „Pa ne možete vi nas tek tako menjati i sklanjati, kao da smo neki klinci". Jer, u šta je onda ceo moj život otišao?

Prvi nastavak teksta pročitajte ovde

(Nastaviće se)