Digitalna ikona i zvuk zagađenog vazduha

Festival predstavlja radove umetnika i transdisciplinarnih projektnih timova koji se bave različitim temama u okviru široke oblasti veštačke inteligencije.

Centralni događaj u Beogradu, izložba „Inteligencija I0“, održan je od 1. do 14. septembra u Kulturnom centru Magacin. Iako je prvobitno planirano da glavna tema izložbe bude veštačka inteligencija, a karakter postavke međunarodni, koncept je donekle prilagođen okolnostima nametnutim 2020.

„Fokus je sa veštačke inteligencije ove godine više pomeren prema svetu koji nas okružuje, ali ova izložba nije posvećena ni virusu, ni epidemiji, već je posvećena nama i našem doživljaju, odnosno čovekovoj percepciji sveta u kojem se nalazi“, rekao je za RTS Dobrivoje Lale Erić, rukovodilac Sektora za međunarodnu saradnju Centra za promociju nauke. 

Uvodni tekst kataloga Erić otvara pitanjima: „Da li napredujemo? Da li ispunjavamo snove naših predaka koji su maštali o blistvim, četvrtastim gradovima kojima upravljaju i koje vode neverovatne mašine? Da li su opšte razmatrali da se najpre treba suočiti sa našim nevidljivim pratiocima, najmanjim od svih stvorenja?“.

Mogući odgovori na ta pitanja se mogu potražiti u radovima kao što je "AI/VI", koji je posvećen razvoju veštačke inteligencije i njenim ulogama u savremenom društvu, autora Sunčice Pasuljević Kandić, dr Aleksandra Bulajića, Ane Popović, Isidore Pejović Blagojević i dr Maje Maksimović, ili različitim radovima umetnika koji su postigli značajan uspeh u svetskim okvirima, kao što su Vladan Joler, Mateo Paskvineli, Viktorija Vesna i Filip Kostić. 

Digitalna molitva

Na centralnom mestu beogradske izložbe uzdizala se instalacija nalik digitalnom ikonostasu, na čijim ekranima predstave pulsiraju i menjaju se po sopstvenim, naizled nedokučivim pravilima. 

To je „Digitalna molitva“ umetnice Kristine Tice, pobednički rad "Art+science Lab" nacionalne selekcije za 2020. Rad uspostavlja vezu između kanonske strukture pravoslavne ikone i slike koja je veštački generisana pomoću računarskog programa. 

Govoreći o prirodi te veze, Kristina Tica za RTS objašnjava: 

„Ono što mi doživljavamo kao ikonu, poruke koje ona nosi i strukturu koju sadržava kroz vekove, je ovde uspostavljeno u jedan drugi kontekst, drugi sistem obrade, a to je računarska obrada podataka ili numeričkih vrednosti unutar mreže piksela. Zajedničko za oba sistema jesu setovi instrukcija na kojima se zasnivaju, ikona na prepisu prehodno zadatog obrasca, a digitalna slika na prethodno zadatom setu instrukcija, tj. kodova“. 

Polazeći od ove analogije, napravljen je računarski program i formirana baza podataka od preko 4.000 digitalnih reprodukcija ikona na osnovu kojih računar uči da kreira sasvim novu sliku. 

Kristina naglašava da je to ujedno i postupak kojim se vizuelizuje nevidljivo: 

„Time se donekle oslanjamo na tezu Borisa Grojsa koji je primetio da i digitalna slika funkcioniše kao vizantijska ikona, jer obe vizuelizuju nevidljivo. U ovom slučaju, mi pokušavamo da vizuelizujemo i procese, mašinske, računarske, koji se obično ne vide. Oni aludiraju na transcedentno, ali sve je u stvari u kablovima, bazama podataka...Kroz ovaj projekat pokušavamo da demistifikujemo tendenciju da se senzacionalistički propagira neka nova istina ili transcendencija koju će doneti veštačka inteligencija ili digitalno doba, odnosno da kritički preispitujemo i ideju vere u tehnologiju.“ 

Projekat je realizovan u saradnji sa Matematičkim institutom Srpske akademije nauka i umetnosti, pod mentorstvom dr Miloša Milovanovića, koji je zabeležio:

„Kristinina namera da demistifikuje veštačku inteligenciju vodi nas korak bliže mistici ikone. Primenjujući statističku metodu na brojna i raznovrsna pravila koja je opredeljuju, ona potvrđuje da se ikona niukoliko na njih ne svodi, već – štaviše – ona predstavljaju svojevrsnu ikonografiju podrazumevajući stvaralačko tumačenje.“ 

Na osnovu baze podataka od više hiljada digitalnih reprodukcija pravoslavnih ikona, program uči da stvara potpuno novu sliku, sa konačnim vizuelnim izlazom koji stvara AI ikonu 21. veka.

Zvuk zagađenog vazduha

Tokom 2020. je nastao i transdisciplinarni rad „Aerosonar“, čiji su autori Ana Todosijević, Ana Anastasov i Marija Šumarac, uz podršku Aleksandra Kilibarde i dr Bojana Keniga.

U pitanju je prostorna audio-instalacija koja zagađenje vazduha na makronivou prikazuje u mikrookruženju izložbenog prostora, naglašavajući ulogu čoveka.

„Mi smo želeli putem prostorno-zvučne instalacije da prikažemo zagađenje vazduha u Beogradu. Konkretno, u pitanju su aktuelni podaci koji se uzimaju i mere sa merne stanice u opštini Stari Grad. Svakom parametru zagađenja vazduha smo dodavale zvuk, a svi oni zajedno čine melodiju“, ističe jedna od autorki, dizajnerka zvuka Marija Šumarac. 

Njena koleginica na projektu, Ana Todosijević se priseća: 

„Na samom početku, pokrenula nas je, tada vrlo aktuelna, tema zagađenja vazduha. Ljudi su stalno pratili parametre zagađenja preko vizuelnih aplikacija na telefonima. Svi smo gledali brojeve, zagađenje označeno raznim bojama, angažujući čulo vida. Međutim, mi smo želele da se to i čuje. U stvari, s obzirom na to da zagađenje vazduha možemo doživeti gotovo svim čulima, osim sluhom, to nam je bio izazov. Kao arhitektu, oduvek me je zanimao doživljaj prostora kroz zvuk, pa smo Marija i ja sarađivale u tom pravcu, pretvarajući brojeve i naučne podatke u zvuk, koji je čoveku ipak pristupačniji. Instalacija zato ovako izgleda, donekle apstraktno, da bi uvukla posetioca u prostor, gde će on postati svestan određenog odnosa prema zagađenju vazduha i svoje uloge u njemu.“

Iako bi se možda dalo očekivati da će zvuk koji označava zagađenje biti neugodan, boravak unutar instalacije to dematnuje. 

„Utisak koji zvuk ostavlja nije neprijatan, jer nama i nije bila namera da nekog zastrašimo, već da navedemo na razmišljanje“, kaže Marija Šumarac.

„Prikazana situacija je takva kakva je, ali mi smo ti koji je možemo promeniti svojim uticajem. Zato smo se pozabavile načinom na koji će se taj zvuk menjati. Sama vrednost promenljivih parametara zagađenja vazduha uslovljava i promenu zvuka, ali takođe i prisustvo svakog posetioca koji prođe kroz instalaciju menja zvučnu sliku, jer su u njoj senzori pokreta koji deluju na zvuk. Znači, mi svakako svojim uticajem menjamo ono što se dešava.“  

Ako se vratimo na pitanje s početka „Koliko napredujemo?“, po svemu što se može videti na ovogodišnjm izdanju "Art+science", nauka i umetnost svakako napreduju u pravcu brisanja granica između disciplina, jer imaju mnogo toga zajedničkog. 

U tom smislu, Dobrivoje Lale Erić zaključuje: 

„Najvažnija mesta za susret nauke i umetnosti su u nama samima, odnosno u tome da se otvorimo ka različitim sferama i mogućnostima, i razbijemo mnoge nevidljive barijere i predrasude koje nas zatvaraju i usmeravaju. Očigledno je koliko su različiti nauka i umetnost, ali kada se zaista uroni u njih, moguće je uvideti paralele, bliskosti, stvaralačku inspiraciju i žeđ za saznanjem i otkrićima... Metodologije su suštinski različite, rezultati takođe, ali unutrašnji motivi i porivi da se nešto novo uspostavi ili potvrdi –ljudski identični.“