Poslednja carska poruka onima što žive u velikom Gradu

Carigrad

Jedan od prelomnih događaja u istoriji Evrope (koja ne oskudeva ni u istoriji ni u prelomnim događajima) bilo je osvajanje Carigrada od strane turskog sultana Mehmeda II El Fatiha (Osvajača), 29. maja 1453. U tom danu jedan se svet, ne samo jedna veličanstvena država, srušio. Istočno rimsko carstvo iliti Vizantija prestalo je da postoji posle hiljadu godina tegobnih pokušaja da se sjaj, značaj i unutrašnja lepota Starog sveta održe nasuprot svetu koji se pomaljao na istočnom horizontu; neminovnosti istorije i sudbine bile su jače.

Grad je 324. godine osnovao rimski car Konstantin Veliki, posle snoviđenja u kome mu se javilo da na mestu gradića Bizantiona, sagrađenog u 7. veku p.n.e. na Bosforu, treba da podigne novi grad. To će biti njegov Novi Rim, koji će kasnije poneti njegovo ime, Konstantinopolj. I još kasnije Carigrad. Pa još kasnije Istanbul. Taj će grad, posle propasti Rima u 5. veku, narednih hiljadu godina, kao prestonica Vizantije, biti evropska tvrđava hrišćanstva i kulturni temelj Starog kontinenta. Pod tim su gradom sada stajali mrki vojnici čekajući svojih pet minuta slave.

Opsada Carigrada počela je 6. aprila 1453. Grad je u njegovoj poslednjoj bici branilo jedva 7.000 ljudi; ispred zidina, sa čalmama na glavama, bilo je oko 140.000 turskih ratnika svih fela i kvaliteta, od janičara do bašibozuka, dodatno motivisanih sultanovim obećanjem da će po osvajanju Carigrada moći tri dana da po njemu pljačkaju za svoju dušu. (Neporecivi motiv ljudski kroz sve te milenijume istorije i ratova, koji se kao crvena nit provlači kroz sve izveštaje, zapise i hronologije, bila je magična reč pljačka, kao univerzalni i vrhovni izvor ratničke radosti). Vizantijski car Konstantin XI Paleolog Dragaš iz crkava je uzimao poslednje zlato da njime plati vojsku i hranu, uz obećanja da će kada grad bude odbranjen sve biti višestruko vraćeno.

Sastanak u Aja Sofiji

Sedam nedelja hiljadugodišnje zidine Carigrada rušile su se pod topovskim salvama, iz grandioznih topova zvanih Vasilevs, prvi put tada izvedenih na pozornicu rata, i sveta. Zapovednik odbrane Grada, đenovski ratnik koji je u januaru te godine o svom trošku doveo svojih 700 ljudi na Bosfor, Đovani Đustinijani Longo, vešto je branio grad. Sam je bio u prvim redovima sa svojim borcima, odbili su više turskih juriša. Ali on je znao, znali su svi, da Grad neće moći da izdrži. Znao je to i Konstantin Dragaš, ali je, kada mu je Đustinijani ponudio da se izbavi i odnekud iz hrišćanskog sveta jednog dana povede Krstaški rat, to odbio. Grad je goreo, Grad se rušio, kada je poslednji vizantijski car okupio u Crkvi presvete mudrosti Aji Sofiji svoje velikaše. Rekao im je sledeće reči:

„Postoji vreme kada Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću kada se bori za svoju Veru, Državu, Porodicu ili Suverena. Danas, sva četiri razloga su tu.(...) Morate se boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče ja ću umreti za svoju veru, za svoj Grad i za svoj narod“.

I kad su tog utorka 29. maja janičari nagrnuli kroz kapiju Kerkoporta koja je greškom ostala otvorena jer su branioci u plamenu borbe mislili da je ona srušena i neprohodna, i kada je pred njom šrapnelom teško ranjen u grudi sam Đustinijani, poslednji vizantijski car je sa sebe zbacio svoj purpurni plašt i sa mačem u ruci, kao običan vojnik, krenuo u susret janičarima i ‒ besmrtnosti. Mnoge legende vežu se i danas za njegovo ime. Jedna od njih kaže da nije ni poginuo: da ga je u tom poslednjem jurišu anđeo s neba pretvorio u mramornu skulpturu i sakrio u lagume ispod Zlatne kapije, gde će poslednji vizantijski car sačekati dan kada će hrišćani osloboditi Carigrad i tada ponovo ući u Grad kroz kapiju pod kojom leži, koja je bila slavoluk u Novom Rimu Konstantina Velikog. Znajući tu legendu, Turci su tu kapiju zazidali i do danas je drže zazidanom. Grob Konstantinu Dragašu se ne zna. Ono što svakako znamo: Konstantin XI Paleolog Dragaš je živeo u velikom Gradu. I mudrošću neshatljivom vladarima i podanicima današnjeg sveta uvideo da je veća čast u takvom Gradu mreti nego van njega živeti.

Turski sultan je potom ujahao u taj Grad. Po nekim izveštajima, zaustavio je obećanu pljačku svog bašibozuka, uz reči: „Kakav smo grad prepustili pljačkanju i razaranju!“. Ali sve je već bilo gotovo. Grad je bio uništen. Hiljadu godina evropske istorije bilo je svršeno i Stari svet imao je sada na svoje tle da primi polumesec i zvezdu kao simbol narednih vekova koji će proteći u plamenu konstantnih ratova za prevlast između dve civilizacije.

Beograd

Prvi na putu tih ratova, opasan takođe moćnim zidinama jednog despota, bio je ‒ Beograd, u tom trenutku pod ugarskom vlašću. Slavodobitni Mehmed II, uveren u svoju nepobedivost, samo tri godine posle Carigrada, svoju vojsku podiže i usmerava ka ušću Save u Dunav. Trebao mu je taj Grad. Bio je na važnom mestu, gde se seku putevi, od kojih jedan vodi ka Beču. Jednim od njih je pod zidine Singidunuma hiljadu godina ranije dojahao Atila Bič Božji, i za njim mnogi drugi koji će svi odreda navaljivati na Grad.

Sve je to morao znati Mehmed II El Fatih kada je tog jula 1456. stigao pod bedeme Beograda, pod bele kule koje je sazidao despot Stefan Lazarević. (Sigurno je Mehmed znao i za to kakav je ratnik i vitez bio taj despot, i to da je ratovao, posle smrti svog oca kneza Lazara Hrebeljanovića na Kosovu, za turske sultane kao njihov vazal, i to da se sa svojim teškim konjanicima, kao devetnaestogodišnjak, tukao kod Nikopolja, uz Bajazita, i preokrenuo tu bitku na tursku stranu, i kasnije kod Angore, protiv Tamerlana, uz istog sultana koji tu bitku nije preživeo. Sve je to znao Mehmed, ali velikog ratnika Stefana Lazarevića više nije bilo u donžon kuli Beograda, bio je mrtav već 29 godina u času kad je na ušće Save u Dunav pristigla prethodnica Mehmedove armije opremljene teškim topovima).

Turci su pod Beograd dospeli u stanju velike pometnje Grada i njegovih ugarskih vladara. Nije se znalo ko će ga braniti, ni kako. Nesložne i razjedinjene evropske sile i kraljevi nisu umeli da se organizuju pred nadolazećom opasnošću. Iako je u Rimu papa Kalist III gradio čak i flotu na Tibru, daleko je ta flota imala da plovi do Save i Dunava. S druge strane francuski kralj Šarl VII se pravio nezainteresovan dok su Englezi, pak, upravo uranjali u dinastički sukob koji će kasnije biti nazvan Rat ruža. Ali za jednog čoveka Beograd je predstavljao poziv i imperativ: Janoš Hunjadi, ugarski ratnik i velikaš, hrišćanski branitelj vere koji je sa Turcima već ukrstio oružje na mnogo bojnih polja, bio je spreman za bitku. On je brzo prikupio ugarske snage koje su stigle pod Beograd juna 1456. godine.

U isto vreme, pošto ni dvorovi niti plemići nisu umeli da se slože, hrišćanski propovednik, danas svetac, Jovan Kapistran, okupio je u Petrovaradinu krstašku vojsku skupljenu s koca i konopca, iz Poljske, Češke, sa svih strana, uglavnom sirotinju i avanturiste željne nekog plena, pritom verske fanatike, i poveo ih pod zidine Beograda. To će, dakle, biti vojska koja će, u brojnosti koja do danas nije ustanovljena, ali ih nije bilo više od desetak hiljada, braniti Beograd od sile koja je srušila Vizantiju.

Zapovednik posade Grada bio je Hunjadijev šurak i vojskovođa, kapetan Beograda, Mihalj Silađi. Kada su Turci početkom jula stigli, to je bila strahovita vojska. Bilo ih je, iako današnje procene variraju, oko sto hiljada. Dunavom su, od Smedereva koje su Turci probali da osvoje ali su odustali i krenuli uzvodno ka svom primarnom cilju, doplovile turske galije, koje su imale da Beograd odseku od Ugarske i spreče snabdevanje s reke. Beogradski živalj bio je prestravljen. (Beograđani su morali znati šta se tri godine ranije desilo na Bosforu, sigurno su čuli za strašne topove koji su srušili carigradske bedeme. Sada su topovi bili tu. Tu je bio i sultan. Pozornica je bila spremna za još jednu bitku koja će odlučivati sudbinu zemalja i naroda. Grad na ušću Save u Dunav imao je da okrene još jednu stranicu istorije). Mehmed II je svoj čador postavio na Vračaru, kod današnjeg Hrama Sv. Save. Krila njegove vojske su na levo i desno sezala do Save i Dunava. Beograd je sa kopna bio zatvoren, i topovi su počeli svoju simfoniju. U Gradu je vrilo. Nešto se moralo učiniti, i reke su bile jedini izlaz.

Prva bitka na Dunavu

U Slankamenu su se okupili brodovi sa krstovima na zastavama, i zaplovili nizvodno Dunavom. Ispod Beograda čekali su ih laki odredi šajkaša. Ali između njih je, kod Zemuna, otprilike na mestu gde je danas restoran Venecija, bila postavljena teška flota turskih galija, povezanih međusobno lancima. Velika reka je bila pregrađena brodovljem punim naoružanih ljudi. Bio je 13. jul. Ugarski brodovi su prilazili. Janoš Hunjadi je za napad odredio sledeći dan.

I kad je svanulo, ugarski proboj je bio silovit – turski lanac nije izdržao. Brodovi su se tukli svim mogućim vatrenim oružjem, a kada bi sasvim prišli jedan drugome, posade su preskakale s broda na brod i hvatale se za gušu. A tada su, Turcima s leđa, prišli šajkaši i zadali završni udarac. Turci su se davili u talasima Dunava, i njihove lađe su gorele. Rečni put ka Beogradu bio je otvoren. Hunjadi i Kapistran te večeri ulaze u Beograd sa zarobljenim turskim zastavama koje kapetan Silađi ističe na gradskim bedemima, kao podstrek stanovništvu i braniocima. Beograd je sada čekala kopnena bitka.

Bombardovane iz topova već dve nedelje, beogradske zidine su bile, s kopnene strane, pred rušenjem. Napori Hunjadija i Kapistrana i njihovih ljudi tokom noćnih popravki nisu mogli da stignu ubojitost turskih topova. Turci su se pripremali za veliki napad.

Ispad iz tvrđave

Uveče 21. jula napad je počeo. Posle teške bitke, janičari su se probili u Donji grad. Oko ponoći grupa od oko 700 janičara se probija u sam grad i juriša ka mostu koji vodi u Gornji grad, poslednji plato Beograda, na kome u tom trenutku još stoji donžon kula despota Stefana Lazarevića. Most nije spušten, i izgleda kako ništa ne stoji na putu turskim napadačima. Ali branioci na tom mostu uspevaju da zadrže nalet. Niko se od janičara nije probio do Gornjeg grada.

U zoru je počeo protivnapad, uz obilje zapaljene smole i grana koje su branioci bacali na Turke koji su se pentrali uz zidine. Janičari koji su zaustavljeni na mostu su pobijeni. Grad je bio u ruševinama dok se prvo sunce 22. jula pomaljalo sa istoka.

I tada dolazi do scene kakva se retko viđala po bojištima opsednutih gradova u ljudskoj istoriji: branioci grada, uglavnom Kapistranovi krstaši, suprotno svim vojnim doktrinama koje nalažu da se branioci drže svojih utvrđenja, iskaču kroz razvaline među Turke i zapodevaju borbu. S početka ih Jovan Kapistran poziva da se vrate, ali krstaši ne slušaju, pa im se njihov vođ na kraju pridružuje u osvajanju turskih šatora. Kad su svršili sa šatorima dohvatili su se topova i okrenuli ih ka Turcima. I tada dolazi do presudnog trenutka, kada sam sultan Mehmed II, u nameri da spreči povlačenje svoje vojske, imajući možda na umu Gaja Julija Cezara koji u bici kod Alezije ujahuje sa isukanim mačem u redove Gala, takođe lično ulazi u borbu. Za razliku od velikog Rimljanina koji je preokrenuo svoju izgubljenu bitku, turski sultan, milenijum i po kasnije, u svojoj bici pod Beogradom ‒ dobija strelu u butinu. Ranjen, jedva se povlači sa beogradskog bojnog polja na kome za Turke više nema ničega do sramnog poraza...

Kuga

No, rat je pre svega borba za život, oružje neprijatelja nije jedino što te može ubiti. Dvojica komandanata odbrane Beograda, ugarski ratnik Janoš Hunjadi i hrišćanski propovednik i zapovednik krstaške vojske Jovan Kapistran, imali su pod Beogradom svoje poslednje dane slave. Pobednici nad turskom armadom, nisu uspeli da prebole kugu koja ih je stigla u razorenom Beogradu za čiju su se čast i slobodu borili. Nepokopani leševi koji su na letnjem suncu ostali dugo na razrušenim ulicama, proizveli su pošast koja je odnela obojicu zapovednika. Janoš Hunjadi umire 6. avgusta u Zemunu, a Jovan Kapistran 23. oktobra u Iloku. Za njih dvojicu, Beograd je bio poslednja stepenica na putu uzdizanja do slave svetih ratnika koji su umirali u Gradovima koje su branili.

Ljupka kula na Gardoškom bregu u Zemunu koju danas zovemo Kula Sibinjanin Janka nikakve veze nema sa Janošem Hunjadijem koji u srpskoj tradiciji nosi ime Sibinjanin Janko; podignuta je 1892, u znak obeležavanja hiljadugodišnjice ugarskog carstva, i zvanično se zove Milenijumska kula. Ali ti milenijumi u svesti ljudi svakako nisu, kad je trebalo naći kolokvijalno ime usamljenoj kuli, bili zavodljivi kao legenda o velikom ratniku, spasiocu Beograda u čast čije pobede papa Kalist VII naređuje tada, pošto se vest o pobedi hrišćanskog oružja munjevito pronela Evropom, da zvona na svim crkvama zvone u podne. (Ovo je, međutim, samo donekle istina a ostalo je legenda: papa je, naime, izdao dekret o podnevnoj zvonjavi još 29. juna 1456, kao molbu Svevišnjem da podari pobedu hrišćanskom oružju u Beogradu. A kada je molba bila uslišena, papa više nije povlačio dekret, samo što su zvona sad zvonila u čast pobede, pa tako i danas, 500 godina kasnije, širom hrišćanskog rimokatoličkog sveta zvona svih crkava zvone u podne, dok užurbani ljudi promiču pored njih, a da mnogi više i ne znaju povode zvonjave niti znaju za junake koji su nekada davno vojevali u Beogradu).

Junaci ove priče

Šest ljudi...

Konstantin XI Paleolog Dragaš

Mehmed II El Fatih

Đovani Đustinijani

Janoš Hunjadi

Jovan Kapistran

Mihalj Silađi 

... i dva velika Grada

I tako, kad danas jedna nova bolest izvodi svoj pir nad svetom i ljudima, nije loše setiti se velikih ratnika i velikih vremena; tada naš život postaje razumljiviji, i bol naša snošljivija. A posebno utešna može biti misao da je jedan veliki Grad koji pripada svima nama i u kome mi danas živimo svoje male živote ili samo upiremo pogled u njega, umeo da stane i da tako i danas stoji rame uz rame sa velikim Gradovima u kojima je bilo čast živeti, boriti se, i umirati.