Pozorište u 2024: Estetika i etika sučeljavanja

Ovaj svet je najgori od svih mogućih svetova i da je za dlaku gori prestao bi da postoji. Tako je govorio filozof Artur Šopenhauer, poznat po svom pesimizmu, ali i po izjavi, istina u poznim godinama, da čovek ipak treba da bude i optimista.

Svejedno da li živimo u najgorem ili u najboljem od svih mogućih svetova, kao što je verovao jedan drugi nemački filozof, Gotfrid Vilhem Lajbnic, svedoci smo, u tom i takvom svetu, svakodnevnih sukoba i sučeljavanja. Sučeljavanja su, razume se, raznolika i počivaju uglavnom na različitim, suprotsavljenim premisama i interesima.

Sučeljavanja mogu biti politička, vojna, nacionalna, ekonomska, generacijska, rodna, polna... ali i kulturološka, estetička i poetička. Odgovorno pozorište je, po mom uverenju, dužno da nas sučeljava sa svim pitanjima, problemima i dilemama ovog sveta, sve jedno da li je taj svet najbolji ili najgori od svih mogućih svetova.

S druge strane, svedocimo smo da su svakodnevni diskurs i praksa nabrojanih i nenabrojanih sučeljavanja uglavnom primitivni, vulgarani, prizemni, prenapregnuti različitim strastima i interesima, da ne upotrebim neke teže reči. U tim i takvim sučeljavanjima nema ni estetike ni etike. Upravo smo poslednjih meseci minule 2024. godine svedočili sučeljavanju etike i estetike studentskih protesta protiv državnih institucija i njihove odgovornosti.

Za ovu priliku izdvojio sam one predstave koje imaju određene zajedničke imenitelje na planu tematike, estetike i pozorišne poetike. Predstave koje sam uvrstio u ovaj subjektivni izbor sučeljavaju nas sa mnogim pitanjima i problemima, ali na umetnički, sofisticiran, pozorišni način.

Profesionalni standardi mi nalažu da napomenem da, na žalost, nemam uvid u kompletnu pozorišnu produkciju u Srbiji, tako da se ovaj izbor svodi na predstave koje sam gledao u Beogradu, Novom Sadu i u još nekoliko pozorišta izvan pomenutih gradova.

Elem, bez apsolutnog i neprikosnovenog uvida u pozorišnu produkciju u Srbiji (mislim da je nema niko od poštovanih koleginica i kolega, ali ne tvrdim), čemu nije razlog ni moja lenjost ni nezainteresovanost, ali još uvek vrlo dobro obavešten, izdvajam sledeće predstave.

Dušan Kovačević: Sveti Georgije ubiva aždahu, režija Milan Nešković, Jugoslovensko dramsko pozorište 

U sred još jednog „prelomnog i sudbonosnog“ trenutka naše novije istorije, prenapregnutog starim i novim podelama, atavističkim sukobima i strastima, jedan od najboljih i najdubljih tekstova Dušana Kovačevića, kao i predstava na kojoj se tekst prikazuje i tumači, još jednom nas sučeljavaju, na sumoran i umetnički ubedljiv način opominju i uveravaju da u korenu svih naših stradanja, sukoba i raspolućenosti ima i drame i melodrame, ljubavi i mržnje, fatalizma i fanatizma, tragičkog nerazumevanja, mentalitetskog inata i tvrdoglavog prkošenja okolnostima i činjenicama.

Mirjana Drljević: Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, režija Bojana Lazić, Atelje 212

Trilerski zaplet i detektivska priča, smešteni u postfestum kontekst danas i ovde, sloj po sloj, otkrivaju zapretene traume i sumorno „nasleđe“ devedesetih godina prošlog veka: godina ratova, zločina i bezumlja, nadoknade i namirivanja „zaostalih računa i dugova“.

Stilizovan, decentno ironičan pogled na sadašnjost i blisku nam prošlost, ispričan iz ugla pet žena: majki, supruga i drugarica.

Bilo jednom u Novom Sadu: autorski projekat Andraša Urbana, Novosadsko pozorište, Ujvideki sinhaz

Kabaretski razigrano sučeljavanje sa poluvekovnom istorijom i tradicijom jednog od naših najznačajnijih pozorišta, ali i sučeljavanje pozorišnih estetika nekad i sad. Najzad, tematizovanje večitih dilema: zabavljačko ili društveno odgovorno, politički korektno ili politički (i društveno) nekorektno pozorište.

Suverena, nadahnuta igra celog ansambla Novosadskog pozorišta.

Mate Matišić: Ljudi od voska, adaptacija i režija Ivan Vanja Alač, Narodno pozorište Sombor

Sučeljavanje pisca sa sopstvenim životom i stvaralaštvom, s prošlošću i gresima mladosti, sučeljavanje stvarnosti i fikcije, stvarnih i dramskih likova, predratne i posleratne Hrvatske (misli se na ratove devedesetih godina prošlog veka), gradske i ruralne sredine.

Iako kontekstualizovana u konkretno društvo i vreme, ova dramska priča i predstava na kojoj se ona tumači i eksplicira mnogo su širi od svakog lokalnog okvira i konteksta.

Pola Vogel: Kako sam naučila da vozim, režija Tara Manić, Hartefakt

Još jedna predstava ispričana iz ženske perspektive koja nas sučeljava sa kontroverznim odnosom devojčice (maloletne devojke) i sredovečnog muškarca, ali i sa pitanjima gde je granica između ljubavi, poverenja, radoznalosti, iskrenosti i nepatvorenosti, zrelosti, požude i prekoračenja nepisanih, ali utemeljenih i podrazumevanih moralnih normi u muško-ženskim odnosima.