Matija Bećković: Vera u poeziju ne prestaje i nijedna reč ne propada i nijedan stih pravi i veliki nije umro

Gotovo tri decenije se družite sa čitaocima Vaše poezije na Pesničkoj večeri u Zvezdara teatru koja je kao i uvek humanitarnog karaktera.

– U vreme kad se govori da je vreme poezije prošlo i da su pesnici otpevali svoje, odjednom se pojavljuje jedna publika, ljubitelji, čitaoci poezije koji dolaze da slušaju samo reči svoga maternjeg jezika. I svaki put nekoga tim novcem, najčistijim koji postoji na svetu, koji daju ljubitelji poezije, pomognemo nešto i nekoga koji je u nekoj nevolji.

Ovog puta ćemo dati za crkvu na groblju u Kolašinu. Da ne pričam ko je sve tamo na tom groblju, ali tamo će da se podigne crkva na livadi koju je opet neko dao za svoju dušu. Da se tu podigne crkva za duše koje tamo leže.

Nedavno su objavljene dve Vaše nove knjige i predstavljene su u Matici Srpskoj u Novom Sadu. Da kažemo prvo nešto više o pesničkoj zbirci Nigde nikog nemamo kud u kojoj su pesme, kako je kritika rekla, na neki način i svedočanstvo i opomena.

– To je neka najkraća definicija našega današnjega položaja. Ne samo našeg, nego celoga sveta. Tako da je dovoljno da se zagledamo u taj naslov pa da znamo sve o čemu je reč. Optimizam je obavezan. Računaju mnogi da ćemo nestati, ali ako budu računali kao što su do sad računali, nećemo nestati nikada.

Još jedna knjiga je promovisana te večeri. To je knjiga Moj drug Đido. Vi ste zapravo napisali memorsko štivo posvećeno Milovanu Đilasu. Družili ste se gotovo 30 godina, uprkos ideološkim i političkim razlikama.

– Jesam. Trideset godina smo se družili, a 30 godina posle njegove smrti ja sam napisao knjigu Moj drug Đido. To je možda prvi put da je neko sa ove druge poražene strane nazvao drugom nekoga sa one pobedničke.

Dovoljno se opet zagledati u taj naslov pa videti da je reč o pomirenju i da je reč o jednom čoveku koji je nazvan herojskom ličnošću, koga je savest naterala da se pobuni protiv tiranina. To je jedinstvena pojava u našoj modernoj istoriji, a on je mene izabrao za svoga prijatelja i druga.

I mada je on imao 60, a ja 30 godina, mi smo bili sabraća i on je znao zašto je mene potražio još onda. Ja sam toga postao svestan mnogo kasnije. To je bila njegova zamisao i on je bio taj koji je računao da ću jednog dana napisati tu knjigu čije moto, Jejtsovi stihovi: Mržnja uma, gora je od svake druge, od strančarenja se kloni kao od kuge.

Da se prisetimo vaše čuvene poeme Kad budem još mlađi. Bliži se Nova godina, šta biste nam savetovali? Kako da mi u sledećoj godini budemo svi još mlađi?

– To više nije nikakav problem i to niko više ne smatra nekom dosetkom ili humorom, nego svako može da sam odluči da li će biti star ili mlad. Bilo je nekada nešto sveto i nešto profano, a sada triumfuje profano i svakodnevno.

Ali, poezija ostaje prva žeđa srpskog naroda, kako je rekao Vinaver, ili ono što je rekao Njegoš: Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete, ili ono šta je ovo drugo do opštega oca poezija. I vera u poeziju ne prestaje i nijedna reč ne propada i nijedan stih pravi i veliki nije umro, i nijedna reč nije rođena zaludu i ne može umreti. Iako privremeno umre, uvek će se roditi neko koji će ponovo oživeti.