Ko je bio težak k'o tučak, a ko za mazanje na 'leba – Cacijev uspomenar o Ateljeu, Bati Stojkoviću, Zoranu Radmiloviću...

Malo ko ume svoje uspomene da ispriča tako da budu interesantne širokoj publici. O tome, u čemu je tajna izvođenja „Cacijevog uspomenara“, za RTS je govorio glumac Milan Caci Maihailović.

Cacijev uspomenar na repertoaru Teatrijuma je 27. jula. „Ja sam objavio nekoliko knjiga u kojima sam objavio priče koje sam beležio u pozorištu i vezane su za moje kolege. Beležio sam gde sam stigao. Kada sam došao u Atelje 212, a to je bilo pre 52 godine, 1972, prvog septembra, ja sam tamo zatekao fenomenalnu grupu ljudi. Takve ličnosti na jednom mestu, to je neponovljivo… Od Slobodana Perovića, preko Bate Stojkovića, Pere Kralja, Zorana Radmilovića, Nede Spasojević. Tu je bila Ruža Sokić, Mira Banjac, gospođa Renata Ulmanski... Zamislite vi taj užas, u najlepšem smislu“, rekao je Caci Mihailović.

Dodao je da mu je u takvom okruženju bilo žao da ne zabeleži neke zanimljive neponovljive momente.

Mihailović je ukratko opisao i neke od junaka njegovog Uspomenara: „Neko pamti Batu Stojkovića kao fantastičnog jednog čikicu, dekicu, tako su ga oslovljavali. A on je bio opasan. Opasan u svakom smislu. Težak za rad, težak k'o tučak. Ali fantastičan. Zoran Radmilović je bio drukčiji, namćorast, povučen… A posle predstave, da ga mažeš na 'leba što kažu...“.

Mihailović dodaje da bavljenje likom i delom glumačkih veličina koje više nisu među nama, može da pomogne mladima koji nisu imali prilike da ih vide i upamte ni nauče nešto o njima.

„Shvatio sam da je to fantastičan materijal, 2007. mi je izašla prva knjiga. Izuzetno interesovanje za to postoji, ljudi otkrivaju bar malo duha koji je onda vladao ne samo u Ateljeu, već u gradu...“, ispričao je Caci Mihailović i naglasio da je „Atelje bilo mesto gde se slobodno progovaralo o mnogim stvarima“.